Dragan Lukić – Tri lule

Veselo, razigranije, Dragan Lukić.

Lukić je gradsko dete i pesnik za decu iz grada. Njegov junak životinje viđa samo u zoološkom vrtu i kutiji za igračke, velik je i snažan lovac, pa se užasno boji pretećih jarčevih rogova. U selu ima deku sa rukama punim jabuka, koji nosi opanke i šajkaču ko mali čamac. Sve što je gradsko izaziva radoznalost, ali kao najbliža okolina. Ne-gradski motivi su egzotični, selo ima posebnu draž. Prirodi se divi u proleće i jesen, kad vetar njene deliće raspe po trotoaru. Psi hodaju na uzici od svile, automobili nabenzinskoj stanici (pivnici za automobilsisvet) su karavan slonova. U nedelju

On živi u višespratnici, a lift mu je kućni trolejbus. Kauč u stanu je lađa na kojoj u pesmi o porodičnoj idili “Svakoga dana” kapetan tata i mornari plove po svetu mašte.

Uprkos jakim betonskim notama, i ja sam, kao dete sa sela, uspela da uživam u zbirci. Zato je Lukić veliki pesnik – on prevazilazi sopstveni vidokrug i piše za dete uopšte.

i najstarija porodična slika,

Učitelj je večiti đak,

a

Drugarstvo je kao časna reč. 

Tim istinama se ne protivureči, u njima se prepoznaje svako dete bez razlike.

Najlepšu pesmu o majci upravo je Dragan Lukić ispevao:

Osnovni poetički principi ovog pesnika izraženi su stihovima: