Milovan Danojlić – Čudnovat dan

beleške sa margine Misli povodom
Pa to je kao kad ti na glavu padne crep
Ceo svet postao lep!
Pošto je ovo ipak lektira za 1. razred, prilagođenija je deci od izbora u knjizi “Da mi je znati”. Sapuni se kupaju, mačka sluša narodne pesme, lubenice sazrevaju, a miš ušiva kišu za dvorište. U martu ceo svet liči na kuću koja se kreči, a mali afrički poglavica cenjen je iako nema nogavice.
Vazduh miriše po žbunju i topi se od sreće.

Pesme koje sam u prethodnom tekstu optužila za nedetinjstvenost u ovoj zbirci zamenjene su blažim varijantama. Ipak su priređivači umeli da razmišljaju.

Pa opet, kao što je iz života nemoguće iscediti sve kapi nesreće (koja je ulje, ne voda: ostaju fleke za njom), nije bilo moguće iz idealnih pesama “Kako spavaju vozovi” i “Kako spavaju tramvaji” ukloniti tragove pesnikove melanholične odraslosti.
Noć je duža od zime, duža od ranjeničke kolone,
Noć duža od života, k’o zaleđena staza.
Trepere sijalice k’o tihi pozdravi u noći.
Stabla su iznutra topla, i sve su hladne brave.
Tramvaji spavaju u neutešnoj samoći
Veliki, kao slonovi, i dobri, kao krave.
U više mahova sam se zapitala zašto Danojlić piše za decu, zašto ih pritiska mirisom dunja i egzistencijalnim problemima zrele breskve. A onda mi je on sam, u pogovoru ove zbirke, odgovorio:
U jednom svetu gde nas, inače, malo ko razume, mi se obraćamo deci kao poslednjoj mogućnosti sporazumevanja sa ljudima, i zaista, naša reč nailazi na odjek.
Znači li to da sam i ja dete, kad me svaki stih njegove tuge zaboli?

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *