Ni pisce* poslednjih godina ne čitam da bih se s njima usaglašavala ili krvila, nego da bih upijala lepe rečenice. Proučim ih ja, prerazmislim, ponešto čak od njihovih stavova i proradim i provučem oko svojih, ali ne trudim se da od njih naučim baš sve čemu su me, kao čitaoca, nameravali naučiti. Tako filozofe i njima srodne društvenjake čitam sad. Ne dopuštam im da me ubede u svoju istinu, čak ni kada je slična mojoj, tj. pogotovo ne tad. Hranim se njihovim nizovima reči i pamtim njihova razmišljanja, bez osećanja dužnosti da im se priklonim, bez osećanja potrebe da im se oduprem. Tako je tekst na bezbednoj udaljenosti od moje…