beleške sa margine · blogerska recenzija · filozofija · gogolj · hese · klasik · metafizika · misli povodom · misticizam · mocart · modernizam · religija · roman

Herman Hese – Stepski vuk

Nisam imao mogućnosti da proverim istinitost doživljaja o kojima Haler priča. Ne sumnjam da su oni većim delom izmišljeni, ali to nije namerno izmišljanje, već pokušaj da se duboko proživljena unutrašnja zbivanja zaodenu ruhom vidljivih događaja.
 
Predgovorom ne samo da se ograđuje od sadržine romana, već za nju optužuje i kao njenog autora i protagonistu određuje društvo – ono koje će je sa gnušanjem odbaciti jer se boji prepoznavanja.
Halerova duševna bolest – to mi je danas jasno – nije nastranost pojedinca, već bolest samog vremena.
(„Nemojte kriviti ogledalo ako je lice ružno“, samo filozofskije.) Mogu se pojedinci i ne videti u romanu, ali društvo kao celina hoće. Zanemarena u svoje vreme koje i nije njeno i zaboravljena odmah za njim, generacija tranzicije između starog i novog značenja reči „moralno“, pridružuje se ostalim godovima istorije, o kojima se van časova književnosti ne priča.
Postoje vremena kada čitava jedna generacija dospeva između dve epohe, između dva načina života, tako da gubi svaku prirodnost, svaki moral, svaku sigurnost i čednost.
Pitanje koje bi usledilo, Kako to da Haler strada od „bolesti“, a ostatak njegove generacije ne?, još pre formiranja je sasečeno nastavkom:
Razume se, ne oseća to svako podjednako snažno.
 
Zabeleške Harija Halera
Samo za ludake
 
Čitala sam „Stepskog vuka“ u srednjoj školi, i bila privučena ovom napomenom na vratima priče. Sad mi je izmamila retko prezriv osmeh i frktavi šapat „Pretenciozno“. Poput samoproklamovanog intelektualca (da, baš tog!) koji se ponosi svojim brlogom, razvodom i alkoholizmom.
 
Ne odobravam Harija Halera. Ne odobravam paćeništvo ukrašeno filozofijom po kojoj „bolesti društva“ treba podleći da bi se razumela. Ne odobravam slabost, još manje uživanje u njoj. Hari Haler jeste izuzetan, i dobro je što je tako. Jedan Stepski Vuk po eposi je već više no što moj želudac trpi.
 
** Zašto mi se Halerov lik svideo u srednjoj školi? Jer sam „drugačijost“ smatrala pozivom, a ne osobinom. U malograđanskosti svog bega od malograđanštine, Halera sam videla kao pobednika, kao što su srednjovekovni begunci od svetovnog videli „podvižnike“. Smejem se beleškama sa margina iz 2007. I Haleru bih se smejala, da ga ne žalim.
 
Više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.
 
Preteran je. Prenaglašen. Trudi se da bude „naročit“, baš se trudi, vidljivo se trudi. Po tome je isti kao toliki drugi, i zbog tog truda dostojan prezira. On hoda svetom praveći se živahan, i žudno upija melanholiju…
Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače!
On je svestan posledica neurednosti, melanholije i supstanci kojima je produbljuje. To da saznanje Boga nije u bolu jasno je i Haleru, ali ne može da ga otrgne od lepljive svakodnevice obučene u beg od građanskog šablona. On uživa u besmislenosti i usamljenosti, on se divi sebi, divi se svojoj prezrenja dostojnoj pojavi baš zato što je takva. Svoje mekuštvo naziva prkosom, kao daje odbacivanje sveta odraz snage a ne slabosti. Izdvajanje je izbegavanje okršaja. Izdvajanje nije nužno uzdizanje. Izgubio je mesto u svetu jer je odlučio da ga ne traži. Lakše je biti „poseban“ kao smrad, nego kao vedrina. Izabrao je lakši put i nazvao ga težim.
 
Smatrao je sebe isključivom jedinkom, čas osobenjakom i nastranim pustinjakom, a čas natprosečnom, u neku rukuizvanredno obdarenom individuom, uzvišenom nad sitnim normama svakodnevnog života.
 
Naravno, pedantni Hese ne dozvoljava jednostranost ni sebi: „autor“ poglavlja Rasprava o Stepskom Vuku – samo za ludakeje objektivan i umereno podsmešljiv, koliko se može biti objektivan prema ovakvom slučaju, umeren u takvoj situaciji i podsmešljiv dok sažaljevaš.
 
Ne preteruje Haler u izrazu, već u doživljaju realnosti. Naporan je sa svojim osećajem da ima jednu dimenziju više nego što jednostavnom svetu pogoduje, naporan sa svojim stavom da zbog previsokih zahteva ne uspeva da živi. Tinejdžerski je naporan. Kao društvo čiji je proizvod, ono društvo koje još cedi bubuljice.
 
Prija mu sređena neudobnost života koji vodi. Zato nije vuk, već malograđanin.
 
Amoguće je voleti život prezirući društvo i diviti se svetu kloneći se malograđanskog. I nije „naročitost“ pogleda jedino svojstvo bića, i nije „jedna dimenzija više“ jedina dimenzija.
 
Da ne bude da na prazno pametujem, evo, pozvaću se na Mocarta:
Treba da naučite da slušate prokletu radio-muziku života, treba da cenite duh koji njome prevladava, treba da se smejete čitavom rusvaju u njoj.
 
 
Uz čitanje slušati: The Doors

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s