autoironija · autorefleksivno · beleške sa margine · humor · intertekstualnost · lektira · magbet · misli povodom · pop ćira i pop spira · proza · roman · roman bez junaka · satira · sremac · stil epohe · tekeri · vašar taštine · vuk karadžić · šekspir

Stevan Sremac – Pop Ćira i pop Spira

Čitajući ovaj roman drugi put, deset i malo još godina kasnije, čini mi se da sam uživala više nego pri prvom, osnovnoškolskom čitanju.

U osnovnoj školi imamo istraživačke zadatke koji bi trebalo da nas provedu kroz delo, redom, onim putem kojim nastavnik najradije prolazi. Deset i malo još godina posle osnovne škole, ako sami nismo taj nastavnik, imamo slobodu da knjigu provedemo kroz sva iskustva i poglede na svet koje smo između dva čitanja nakupili, redom ili bez ikakvog reda.

Tako smo knjiga i ja otpočele šetnju istorijom književnog jezika, predvođene Akradijom, koji je, kao i pop Ćira, mrzio na Vuka i njegove reforme, po kojima se čovek ne može razlikovati od paora, da bismo već pri prvom autopoetičkom piščevom migu skrenule u meta-sokak. Tu smo se zadržale.

Kako i ne bismo, uz vanredno inspirisanog učitelja Peru i njegovu „odbranu književnosti“, između redova koje čitalac biva preklinjan da u njoj prepozna Sremca:

Vi tu mislite na one romane gde se iznose ljudi kakvih nigde nema i
doživljaji kojih ne može biti u realnosti; tipova ljudi koji nisu ništa drugo do stvorovi piščeve bolesne fantazije. Protiv takvih sam i ja, i svaki koji zna šta se zahteva od jednog dobrog romana. Ali ima, verujte, i korisnih stvari, koje su verno ogledalo, verna slika društva; ima romana u kojima se bičem nemilosrdne i neumitne satire šiba strašna pokvarenost društvena.

Kroz usta ‘objektivnog’ pripovedača, Sremac uvod završava rečenicom: Pravila poetike vele da treba što više probuditi radoznalost u čitalaca, a to je, mislim, do sada već prilično postignuto. Odmah s početka uspeva da se autoironijom šarmantno iskupi za ironiju usmerenu ka savremenicima i (anti)junacima romana. Domaćin i gost se zaustaviše na avlijskim vratima pa se nešto razgovaraju. Dok se oni razgovaraju, imaće prilike čitalac da razgleda avliju. Pripovedač se predstavlja kao duhoviti turistički vodič kroz živote likova, koji suviše slobodno bira na koju će od znamenitosti obratiti čitaočevu pažnju.

Od opisa nedelje u crkvi moguće je razviti paralelu sa Tekerijevim Vašarom taštine, čiji bi vrhunac bio odnos karaktera Jule i Melanije, u kojima je lako nazreti Emiliju Sedli i Rebeku Šarp. (Ta pojedinačna paralela kako roman odmiče postaje sve manje ‘paralelna’, što i ne čudi, budući da su, poput Tekerijevih antipoda, Jula i Melanija sporedne atrakcije i na Sremčevom vašaru i u životu dveju popovskih kuća.

O preciznim i oštrim poređenjima moglo bi se pisati i smejati i plakati i pisati još malo. Kako nijedno poslešekspirovsko književno delo koje se dotiče poetike ne sme sebi dozvoliti luksuz nepominjanja Šekspira, Sremac jednu (da ne spojlujem) od popadija pored lonca sa supom smešta u društvo onih triju iz „Magbeta“, a nepar glava potom o jednoj (da ne spojlujem) situaciji kaže (…) kao što to rade zaverenici u tragedijama na pozornici u trećem činu. Između zgodnih, vedrih, zabavnih, nevinih i grđih, izdvojiću ono poređenje koje je zavezalo najmučniji čvor u mom seljačkom i čitalačkom iskustvu: Ne iskobelja se više taj ko ni paor iz fiškalskih šaka! (Ivo Ćipiko je u Paucima problematičnu ljubav seljaka i advokata razvio na stotinak strana. Sremac joj je dao samo pola rečenice, a ona čak i odatle zlokobno natkriljuje opis događaja koji sa njom nema direktne veze.)

Nekad i nije sasvim jasno ruga li se junacima, ljudima koji su junake inspirisali, poetici epohe ili sebi samom, kao u napomeni koja deromantizuje Šacin „dokaz ljubavi“: Posle malo kavge najlepše je da dođe jedna serenada, a tako zahteva i logika događaja, ali zato nikad nema sumnje da mu je, od svih opisanih ličnosti, Jula (koja ni pred sudbinskim pitanjima iz vida ne gubi svakodnevicu, već sva uplakana i neutešna probada viljuškom paprike spremajući ih za zimu) najdraža.

Na njoj ostaje i da zaveže i otkine poslednji konac priče, rečima koje upućuju na njenu univerzalnost: Ta nema naše Bačke nigdi! Ko gođ da sam u Banatu, tako je dobro!

Najbolje prikazan lik: naslovni par, logično

Najsimpatičniji lik: Jula

Uz čitanje slušati: (moram li da napišem?)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s