misli povodom

Federiko Garsija Lorka – Senka moje duše

U pismu prijatelju Gerardu Dijegu, Lorka kaže da „jedan pesnik ništa ne može da kaže o Poeziji“. Iako je svestan svog umetničkog postupka, u pričanju o svojoj i poeziji uopšte on mora ostati i ostaje nedorečen, čak i kada slušaoci tu nedorečenost ne primete.

lorkaDaću sve drugima,

isplakaću strast svoju,

kao napušteno dete u izbrisanoj priči.

Izbor iz Lorkine poezije, naslovljen „Senka moje duše“, podeljen je u četiri celine.

  1. Bog je veoma daleko
  2. … zemlja je izgubljeni raj!
  3. Pejzaž
  4. … med čoveka je poezija

Nijedna pesma ni iz jedne celine nije ostala pored mene, nijednog stiha se ne sećam.

Nisu mu doprle misli do mojih. Od prve do poslednje strane morala sam da se koncentrišem kao na pismenom iz Matematike ne bih li videla dalje od slova. A slova ima lepih, ne sporim.

lorka 2Kamenje mladosti,

iluzijama nagriženo

pada na površinu vode

misli mojih.

Svaki kamen kaže:

„Bog je veoma daleko“!

Refreni poput Časovnici isti otkucaj imaju i noći iste zvezde imaju divno ozvučavaju neprolaznost univerzuma unutar koje prolazi život čiji je jedan trenutak – trenutak poljupca – iver velike neprolaznosti.

Iako mi se na trenutke činilo da je prevodiočevo prezime Gugl, vredelo je probauljati preko neopravdanog patosa, samo da bi se stiglo do prve strofe pesme „More“:

More je

Lucifer plavog,

nebo palo

u želji da svetlost bude.

I na toj prvoj strofi treba ostati, ne dopustiti ostatku pesme da je razvodni.

Pesma „Gnezdo“ postavlja interesantno pitanje –

Kakav se to brest ideje

slomio u šumi mojoj?

– kojim se otvara problem autopoetike, koja u Lorkinom slučaju znači melanholičnu samokritiku.

Tek „Noćni vetar“, po kvalitetu i gustini izraza, odudara od ostalih i najavljuje velikog Lorku koji ostaje upamćen.

„Pejzaž“, pesma po kojoj je naslovljen treći deo zbirke, budi novembarsku turobnost iako je pisana o i u julu mesecu.

U večernjem žaru

svoje daleke oči vidim

kao jastrebove.

U njoj upoznajemo duboku i konačno slobodnu liričnost, neopterećenu sladunjavim epitetima iz početne faze stvaralaštva.

Jedna od prvih napisanih pesama, „Manja pesma“, objašnjava sve potonje pesme Lorke – mladića.

lorka 3Ja ulicom idem plačući,

čudan i bez izlaza,

sa tugom Sirana i Kihota,

iscelitelj nemogućih beskraja,

sa ritmom sata.

Gotovo dečak, a stare duše, sa stalnim osećajem sopstvene uzaludnosti, nije ni mogao pisati „modernije“. Utisak da mu neki stihovi pripadaju davno precvalim epohama ovim je opravdan.

Opšti utisak o ovoj zbirci (da ju je sklepao patetviteraš) ne popravljaju tri zrele i vredne pesme („Noćni vetar“, „Pejzaž“ i „Balada o vodi mora“), ali zbog njih sam spremna da potražim druge. Možda se moj i ukus priređivača prosto ne gađaju, a možda se među Lorkinim delima uvek ovako mora probirati.

Proveriću.

Uz čitanje slušati: Naslovne numere telenovela

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s