Čitanje društvenonaučnih Imena u mladosti

Ni pisce* poslednjih godina ne čitam da bih se s njima usaglašavala ili krvila, nego da bih upijala lepe rečenice. Proučim ih ja, prerazmislim, ponešto čak od njihovih stavova i proradim i provučem oko svojih, ali ne trudim se da od njih naučim baš sve čemu su me, kao čitaoca, nameravali naučiti.

Tako filozofe i njima srodne društvenjake čitam sad. Ne dopuštam im da me ubede u svoju istinu, čak ni kada je slična mojoj, tj. pogotovo ne tad. Hranim se njihovim nizovima reči i pamtim njihova razmišljanja, bez osećanja dužnosti da im se priklonim, bez osećanja potrebe da im se oduprem. Tako je tekst na bezbednoj udaljenosti od moje kritičarske nekompetencije, a moja nezrelost oklopljena protiv zavodljivosti ideje.

U decembru 2014. pročitala sam 11 knjižica iz oblasti filozofije, sociologije, psihologije i ostalih u koje biste svrstali Frojda. (Ja razvrstavanje društvenonaučnih oblasti doživljavam slično kao razvrstavanje muzičkih žanrova — nit’ sam stručna nit’ zainteresovana za to, ali vi ako volite, iskomentarišite.) Zaključila sam da mi je najmudrije baviti se samo njihovim stepenom citatnosti, koji je, pogađate, uzrok ovog teksta. (Povod je brisanje prašine sa stare sveske, ali i to već znate, ako me čitate na Fejsbuku.)

Dakle, citatnost.

•  Simon de Bovoar, Za moral dvosmislenosti

Nisam bila sigurna u šta se upuštam otvarajući ovu knjigu. Nijednim ranijim iskustvom nisam bila pripremljena na nju. Osećaj je naličio na onaj kakav sigurno ima dojučerašnji neplivač kad ga ubede da skoči s litice. I pročitala sam je. Zapamtila redak-dva. Prepisala u svesku nekoliko.

Između prošlosti, koja više nije, i budućnosti, koja još nije, taj trenutak u kojemu čovek postoji, nije ništa.

U svom uzaludnom pokušaju da bude Bog, čovek uspeva da postoji kao čovek, a ako se zadovoljava tim postojanjem onda je u skladu sa sobom.

Sloboda se ne može želeti a da se ne želi kao neodređeno kretanje.

Ništa nije proizvoljnije od toga kada stranac posreduje u tuđoj sudbini: to je jedna od sablazni milosrđa — u građanskom smislu te reči — što se vrši spolja, prema ćudi onoga ko ga udeljuje i ko je odvojen od svog objekta.

Ugnjetač ne pokušava samo da se opravda kao konzervativac. Često više voli da se poziva na svoja buduća ostvarenja, govori u ime te budućnosti.

Čovek je biće daljinâ, kretanje ka budućnosti, projekt.

Neuspeh i uspeh su dva vida stvarnosti koja se u početku ne razlikuju. Upravo zbog toga je kritika tako laka, a umetnost tako teška.

Moralnost je u bolu beskrajnog pitanja.

Ako se nacija može ponosno potvrditi samo na štetu svojih članova, ako se neki savez može ostvariti samo nauštrb onih koje želi da ujedini, nacija i savez treba da budu odbačeni.

Kao što se cilj ne može odvojiti od sredstva koje ga određuje, o sredstvu se ne može suditi bez ciilja koji mu daje smisao.

Ne preporučujem je neplivačima.

• Martin Hajdeger, Iskustvo mišljenja

Da li ste znali da, kad god upotrebite sintagmu ‘pevanje i mišljenje’ ili se rasp(atet)išete o lekovitosti bola, u neku ruku citirate Hajdegera? Nisam ni ja, do ove knjige. A i posle sam zaboravila.

Mi nikad ne dolazimo mislima. One dolaze nama.

Bol nam pokanja svoju lekovitost gde je najmanje očekujemo.

Ono izgovoreno nikad, ni u jednom jeziku, nije ono kazano.

Pevanje i mišljenje jesu stabla u susedstvu poezije. Ona rastu iz bića i sežu u njegovu istinu.

Cela lepa i zahvalna za citiranje, još zahvalnija za isticanje školovanosti među noblesom: uvek, baš uvek, kad govorite o mišljenju, možete se pozvati na Hajdegera. U nekom trenutku je napisao to što mislite. Ključne reči za uvođenje u razgovor: „da parafraziram [velikog]”.

• Fridrih Niče, O koristi i šteti istorije za život

Spojler: korist ne postoji.

Istorija — dragocen suvišak saznanja i luksuz.

Život — nejasna, pokretna sila koja nezasitno želi samu sebe.

Potrebno je veoma mnogo snage da bi se moglo živeti i zaboraviti koliko je živeti i biti nepravedan ista stvar.

Prekomernost istorije napala je plastičnu snagu života, on više ne zna da se koristi prošlošću kao jakom hranom.

• Fridrih Niče, Antihrist

Verovatno najjednostavnija za površno prihvatanje. Zvuči kao tipičan razgovor malih metalika koje sve znaju o ustrojstvu sveta, ali potpisuje je Niče koji sve zna o ustrojstvu sveta, pa je treba kupovati malim metalikama, da nauče da nisu ni prvi ni najartikulisaniji antihristi na svijet.

Meni pripada tek preksutrašnjica. Neki se rađaju posthumno.

Mora se biti vešt planinskom životu — da bi se pod sobom gledalo kukavno doba političkog brbljanja i samoživosti narodâ.

Kada se sažaljeva gubi se snaga.

Ljubav je stanje u kojem čovek ponajčešće vidi stvari takvima kakve one nisu.

Moral je najbolje sredstvo da se čovečanstvo obezliči.

Jedina praksa Crkve jeste parazitizam.

Prezirati polni život, kaljati ga sa pojmom „nečistog”, jeste istinski greh prema svetom duhu života.

Poštedi me male pobede!

• Sigmund Frojd, Mojsije i monoteizam

E, ovo je bila poslastica! Ako se ne trudite da proniknete u Frojda, ako vas nije briga da li je u pravu, ako je čitate sa filozofskom radoznalošću i asketskim odricanjem od konflikta, nauživaćete se bar kol’ko i ja.

Ređa on tu nešto što su danas već ispeglana opšta mesta, ali ređa tako skladno, da se čini da smo sve to već i sami znali, pa se više ne zna šta je opšte znanje a šta opštim ‘znanjem’ učinjena Frojdova igrarija.

Sa verovanjem u jednog boga neminovno se rodila religiozna netrpeljivost.

Stvaralačka snaga nekog autora ne sledi uvek njegovu volju: delo se dalje probija kako može i često se spram stvaraoca postavlja kao nezavisno, čak strano.

Nekakvo neslaganje još nije opovrgavanje, inovacija nije nužno i napredak.

• Huang Po, Učenje o prenošenju duha

Uglavnom, i u celini posmatrana, ono je što se u naslovu sugeriše — učenje. Pisana je tonom kroz koji se plete slika mudraca slobodnog od sveta, koji nas je udostojio svojim prisustvom i razgovorom.

Uzdržavanje, smirenost i mudrost postoje jedino u odnosu na pohlepu, gnev i neznanje.

Stvari niti nastaju, niti su podložne razaranju. Odbacite svaki dualizam, svaku naklonost i odbojnost. Svaka pojedinačna stvar je samo ovaj jedinstveni duh.

Kada takozvano znanje i zaključivanje nije svareno, ono postaje otrov.

Kada se misli jave, onda se sve stvari javljaju. Kada misli iščeznu, onda sve stvari iščezavaju.

Naša tela su proizvod našeg duha.

Ne dopuštajte da vas sputavaju događaji iz svakodnevnog života, ali se nikada ne povlačite iz njih. Samo takvim delanjem možete zaslužiti naziv „oslobođenog”.

Razgovor ovde nije sinoniman dijalogu, budući da čitalac ima ulogu klimača glavom i postavljača unapred zadatih pitanja, ali (ni dijalog ni čitalac) nije siromašniji zbog toga.

___________

*Upotrebila sam neodređeniju reč ‘pisac’ svesno, zbog nedostatka prikladne. ‘Književnik’ jeste dolazila u obzir, ali u mom jezičkom kodu ona ima nešto uži opseg od onog koji sam nameravala da opišem.