Federiko Garsija Lorka – Senka moje duše
U pismu prijatelju Gerardu Dijegu, Lorka kaže da „jedan pesnik ništa ne može da kaže o Poeziji“. Iako je svestan svog umetničkog postupka, u pričanju o svojoj i poeziji uopšte on mora ostati i ostaje nedorečen, čak i kada slušaoci tu nedorečenost ne primete.
Daću sve drugima,
isplakaću strast svoju,
kao napušteno dete u izbrisanoj priči.
Izbor iz Lorkine poezije, naslovljen „Senka moje duše“, podeljen je u četiri celine.
- Bog je veoma daleko
- … zemlja je izgubljeni raj!
- Pejzaž
- … med čoveka je poezija
Nijedna pesma ni iz jedne celine nije ostala pored mene, nijednog stiha se ne sećam.
Nisu mu doprle misli do mojih. Od prve do poslednje strane morala sam da se koncentrišem kao na pismenom iz Matematike ne bih li videla dalje od slova. A slova ima lepih, ne sporim.
iluzijama nagriženo
pada na površinu vode
misli mojih.
Svaki kamen kaže:
„Bog je veoma daleko“!
Refreni poput Časovnici isti otkucaj imaju i noći iste zvezde imaju divno ozvučavaju neprolaznost univerzuma unutar koje prolazi život čiji je jedan trenutak – trenutak poljupca – iver velike neprolaznosti.
Iako mi se na trenutke činilo da je prevodiočevo prezime Gugl, vredelo je probauljati preko neopravdanog patosa, samo da bi se stiglo do prve strofe pesme „More“:
More je
Lucifer plavog,
nebo palo
u želji da svetlost bude.
I na toj prvoj strofi treba ostati, ne dopustiti ostatku pesme da je razvodni.
Pesma „Gnezdo“ postavlja interesantno pitanje –
Kakav se to brest ideje
slomio u šumi mojoj?
– kojim se otvara problem autopoetike, koja u Lorkinom slučaju znači melanholičnu samokritiku.
Tek „Noćni vetar“, po kvalitetu i gustini izraza, odudara od ostalih i najavljuje velikog Lorku koji ostaje upamćen.
„Pejzaž“, pesma po kojoj je naslovljen treći deo zbirke, budi novembarsku turobnost iako je pisana o i u julu mesecu.
U večernjem žaru
svoje daleke oči vidim
kao jastrebove.
U njoj upoznajemo duboku i konačno slobodnu liričnost, neopterećenu sladunjavim epitetima iz početne faze stvaralaštva.
Jedna od prvih napisanih pesama, „Manja pesma“, objašnjava sve potonje pesme Lorke – mladića.
čudan i bez izlaza,
sa tugom Sirana i Kihota,
iscelitelj nemogućih beskraja,
sa ritmom sata.
Gotovo dečak, a stare duše, sa stalnim osećajem sopstvene uzaludnosti, nije ni mogao pisati „modernije“. Utisak da mu neki stihovi pripadaju davno precvalim epohama ovim je opravdan.
Opšti utisak o ovoj zbirci (da ju je sklepao patetviteraš) ne popravljaju tri zrele i vredne pesme („Noćni vetar“, „Pejzaž“ i „Balada o vodi mora“), ali zbog njih sam spremna da potražim druge. Možda se moj i ukus priređivača prosto ne gađaju, a možda se među Lorkinim delima uvek ovako mora probirati.
Proveriću.
Uz čitanje slušati: Naslovne numere telenovela
0 Comments
Pingback:
Pingback: