Vilijem Šekspir – Koriolan

Misli povodom

Recite
Drugovima da izabraše konzula
Što će im sve slobode oduzeti,
Učiniti da nemaju više glasa
Od pasa koje zbog lajanja biju,
A drže ih da laju.
Oduvek me je fascinirala Šekspirova sposobnost da jednostavnim umetničkim postupkom jasno izrazi temelj drame.
 
Glad koja nas muči, slika naše bede, to je inventar za popis njinog izobilja.
 
U „Koriolanu“ koren sukoba predstavlja prevelik jaz između društvenih klasa, podvučen razlikom između stilova kojima se likovi u dijalogu služe. Plemićki govor je u stihu, uzvišen i patetičan, dok prosti građani, pobunjenici zgužvani u rulju, svoj stav iskazuju „prizemnom“ prozom. U prozi se izražavaju još i podređeni plemići – molioci u ime naroda, čiji glas treba da bude ponizan i kad je misao produhovljena.
 

Likovi su raznovrsni, upečatljivi, dosledni sebi čak i u izuzetnim situacijama. Koriolan je kratkovidi nasilnik i – prema rečima saboraca – suviše gord da bi bio hrabar. Njegov jedini prijatelj Menenije izaziva sažaljenje pomešano s poštovanjem, i ja pola godine posle čitanja ne uspevam da utvrdim kako je Šekspir to izveo.

 
Koriolanova majka zaslužuje poseban tekst, kakav ja ne umem da napišem. Od onih je roditelja koji svoje frustracije leče uspesima dece, ali to izvodi na način dostojan divljenja i Euripidovih stihova. Budući žena, ograničena svojim vekom i njegovim normama, jedini način da iskusi junaštvo bio je da rodi i odgaji junaka. Do poslednje pojave, čak i u trenucima kad ga moli da se pokori, Volumnija od sina više voli slavu koju joj donosi.
 
Većina Šekspirovih dela, kao ni ovo, nema samo jednu poruku. Međutim, „Koriolan“ – poput poslednjeg gutljaja kafe – jednom gorkom talog-idejom poražava sve ostale:
 
Narod bez pamćenja zaslužuje vođu bez vizije.
 
Najupečatljiviji lik: Volumnija
Uz čitanje slušati: At Vance

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *