misli povodom · prerazmišljavanje

Prerazmišljavanje #10 – Iz nove stolice

Ovo prerazmišljavanje sadrži hrpicu okoloknjiških novosti, noviteta i promisli i stidljiv je ali dobar pokazatelj mog odnosa sa rokovima. (Verovatno je trebalo razbiti ga na tri manja. Naviknuti na tviter-mene, čitajte iz triput.)

Počela sam da ga pišem krajem februara, budući da je trebalo da nosi naslov „Rođendansko”. Imalo je da sadrži fotografije knjiga koje su mi dragi ljudi za rođendan skinuli sa liste želja, fotografije tih ljudi i mene i mojih novih pipa 🙂 i još svačeg lepog o tom danu, sa knjigoložničke strane.

14193618_1280755035280114_1625789305_n

Međutim.

Nekako, najviše iz lenjosti, malo manje zbog psihičkih tegoba proisteklih iz nagomilanih rokova, tekst je ostao nenapisan. U međuvremenu se dogodilo mnogo knjigoložničkih i još toliko ljubavnih i još toliko egzistencijalnih inspiracija, a mene je pomisao na pisanje činila sve anksioznijom… Neću o tome. O lepom ću, ko što i treba.

Dakle,

Rođendan

WP_20160828_017Znate već da imam listu želja, sa knjigama koje još nisam uspela da kupim/ izmamim/ udomim. Mnoge sa nje nisam još stigla ni da pročitam, ali želim ih na svojim policama, makar samo sedele tu, jer jednom mora doći kišno popodne bez izveštaja koji čekaju i rugaju se komadu vremena koji misli da je slobodan.

Godine je na toj listi provela Pradevojčica Desanke Maksimović, pre nego što je u šarenoj kesi punoj šarenih balona, lakova za nokte i čestitki uneta u moj (isto novi) stan.

Pored nje, sa liste je na policu svučen i Roman o Londonu, koji posle čitanja Ožiljaka tišine Milisava Savića još više želim da pročitam.

Razgovor u katedrali i Stubovi zemlje nisu ni stigli do liste. (To ti je kad pustiš da te ljudi 6tag_220216-134347znaju.)

Dobila sam i pero koje sam, jednom, slučajno, naglas poželela pred drugaricom. I rokovnik da se slaže. I sliku. I ovaj lepi novi moj domen, sa kojeg je ovo prvi tekst, isto zbog jednog nemarenja za rokove i jednog straha od njih. I cvet. Pravi, živ, koji raste.

I nove pipe, bukvalno.

(Htela sam da ovaj deo prerazmišljavanja ne zvuči kao hvalisanje, ali jeste, pa zvuči. Šta ću.)

Selidba

WP_20160410_003Ima skoro 4 meseca kako živim u Novom Sadu, koji zahvaljujući Književnom klabingu, Pokretu uličnih čitača i projektu BOOK-MARK  postaje sve knjiškiji i knjiškiji. (U sredu idem na svoj prvi Klabing, da se podsetim Orvelove 1984. i u(novo)sadim se još nekoliko redaka. Pišem sve kad se vratim!)

Moje knjige, to jest najveći broj mojih knjiga, i dalje živi u Kočinom Selu, na mnogo kilometara (i stoga mnogo peripetija oko nalaženja prave stranice u pravom trenutku) od mene. Budući da još uvek nemam dovoljno polica (pišite savete/ nazive salona nameštaja u komentarima, značiće mi i voleću vas zauvek), selim knjigu po knjigu, krišom od domaćičko-praktičnog dela sebe.

WP_20160422_004Kako se vi snalazite sa preseljavanjem knjiga? Koji su vam kriterijumi kad nema mesta za sve? Svako iskustvo je dobrodošlo, dok ne steknem dovoljno svog za draga-saveta rubriku bloga.

Novi Sad je knjigoložnički raj. (Tako se bar ovoj knjigoložnici predstavlja.) Dočekao me je knjižarama – kafićima i kafićima – knjižarama i bibliotekama na svakom koraku i čitalačkim klubovima i nazivima ulica i uličica koje vode do knjižara i biblioteka i klubova i kutija punih knjiga za udomljavanje – na fakultetima, na Najlonu, pored puta (neke su čak i besplatne, a posle ne moraš da trčiš).

Ukratko, čitanje u Novom Sadu lepše je od čitanja o Novom Sadu, a svi znamo kol’ko je ovo drugo lepo.

Prosvetarenje i posledice

WP_20160222_009Mož’ se desi da sam prva nastavnica koja je decu zavolela tek pošto je počela da im posvećuje radne sate. (Hajde, izređajmo sve šale o tome da me plaćaju da volim decu, pa da nastavimo.) Tako su nova!, svaki dan!, i čista kako samo deca mogu biti, čak i kad su naučena grubosti i kad im nužda ili uzori prilepe pritvornost.

Raditi sa decom znači zalivati baštu na nizbrdici. Osećati se istovremeno kao omanje božanstvo i kao poveće božanstvo, razlikujući to dvoje stepenom odgovornosti za ishod. Sećati se, stalno, svojih želja, svojih zamerki nastavnicima, svog detinjstva. Podsećati se, stalno, da su ovo druga deca, drugog doba. Razvrstavati svakodnevno smernice i pravila. Pisati, što kažu pokojni Latini i oni bilbordi po gradu.

Podučavati je učiti.

Učiti je obnavljati se.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s