Čim preživim ovaj roman – Mirjana Đurđević

Prerazmišljavanje obeležava Mesec borbe protiv raka dojke ružičastom vrpcom na profilnoj slici i recenzijom jedne knjige koja obrađuje tematiku borbe protiv ove bolesti.

Umesto podnaslova, ovaj roman ima znak ZABRANjENO ZA MLAĐE OD 50 GODINA, koji bi, s obzirom na to da se između korica privatna detektivka bori sa rakom dojke i rak ranom srpskog zdravstva, u idealnijem svetu trebalo ispoštovati. U našem svetu, rak dojke ne čeka Mesec ili Dan borbe ili 50 svećica na torti. Dok čekate svojih 15 minuta sa ultrazvukom ili mamografom, čitajte Čim preživim ovaj roman. Pripremiće vas za loše i učiniti svesnijim značaja dobrih vesti.

Verujem da je autorka baš ovaj naš svet i ovaj naš mentalitet imala na umu, izričući takvu zabranu. Jer šta će Srpkinju pre naterati da nešto pročita — nego inat?

O detektivima, bar onim izmišljenim, često se kaže da privlače zločin. Harijeta ne može ni da zakaže operaciju, a da ne bude uvučena u seriju ubistava korumpiranih lekara. Čitaoca kroz duhovitu i mestimično crnu priču vode Hari i misteriozni ubica, čiji se životi prepliću između šaltera, čekaonica, spletki, privatnih ordinacija i (ne samo) hirurških maski.

Simptomi

Počelo je pre par meseci, osloni se desnom šakom o lavabo kad, hmmm, da prostite, doktore, ustaje sa šolje, i zaboli je, sve zvezde vidi. Zatim su popustili i levi lakat i članak, njima, naprotiv, ništa ne može da podigne, ni jebenu čašu piva, ups, izvinite što psujem, na kraju i desni lakat. O desnu ruku može da obesi torbu, da vuče i cima, otvara flaše i podiže čaše, o viljuškama i da ne pričamo, ali da se osloni ni slučajno. Sa troseda ustaje tako što prvo šaku stisne u pesnicu…

Nesimpatični potencijalni klijent dr Milošević zaključuje da je problem reumatološki. Spojler: nije.

Birokratija

Ako ste ikad pomislili da su bolnički hodnici, šalteri i prišalterska mašinerija dizajnirani da pacijenta obeshrabre i ponize, sve ste bili u pravu. (Ako niste, my sweet summer children, dala vam genetika da nikad i ne pomislite!)

S izrazom lica bez izraza lica, portirka je kažiprstom pokazala uz stepenice. Gore na spratu je već bilo nekih putokaza, pa je bivša Viša inspektorka za krvne i seksualne delikte a sadašnja privatna detektivka nekako uspela da ubode bar hodnik.

U hodniku je dočekuju dva reda nesrećnih čekača da doktorka odluči da spusti časopis i podigne uput. Srećom, to jest obrazovanjem, Hari im se ne pridružuje. I ne sažaljeva ih, nema vremena, ima zakazano u 10.

Vi od mene primate platu, gospođo, oduvek!

E, tu smo.

Verovatno ste nekad čuli da država postoji zbog nas, a ne ovako naopako kako nas ubeđuju. Ako niste, nije kasno, informišite se, zlunetrebalo. Zastrašene babe ispred ordinacije misle da Hari sme da se izviče na doktorku, tj. uzvrati joj istom merom, zato što je tu preko komercijalnog programa, a ne preko socijalnog kao one, tj. platila je pa klati. Zastrašene babe ne računaju svoje plaćanje poreza u ono gorepomenuto plaćanje za klaćenje. One veruju, a televizori im zdušno pomažu u tome, da je plaćanje nameta naša dužnost, a funkcionisanje sistema koji tim plaćanjem izdržavamo  — državna milost. Ako se postavite kao zastrašena baba, preskakaće vas u redovima za sve na šta imate pravo. Znam jer sam doživela. Pa se spremila bolje.

Dijagnoza

Svaka Srpkinja ima ne samo pravo, već i patriotsku obavezu, prvu na listi svih obaveza iza nedavanja Kosova, i mnogo preču od davanja mužu i/ili ostalim Srbima a u cilju porasta nataliteta, da se jednom u godinu dana slika na njihovom mamografu, za koji su upravo od usta odvojili pedeset hiljada evra. Na donatorskoj večeri u Hajatu su od usta odvojili, da se razumemo — humanitarna procedura prošla logičku kontrolu.

Jeste, sve stoji, ironično i otherwise. Al’ u sistemu koji novi toalet za pacijente otvara samo za potrebe snimanja promo-spota, teško se do tog precious mamografa stiže pre nego što zatreba. A i kad zatreba, ide se privatno.

Uglavnom,

Hari teško huknu, izvadi mobilni i posla Olgi SMS sledeće sadržine: DESNA SISA MI JE POSTALA DOJKA.

(To me podseti na jedno moje kontempliranje one-night-stand-a, kad sam zaključila, jeste, naglas, da su mi sise ionako javno dobro, i da ih od celog Kragujevca samo dotični nije video.)

Mogla sam da izaberem pristojniji roman za potrebe oktobarskoangažovanog teksta. Znam koliko se ne voli kad žensko psuje (jebemvasprogresivne). Čak sam imala jedan drugi, njanjaviji, u užem izboru. Ali ovo nije tema koja trpi eufemizme. Zna to Hari, zna Mirjana Đurđević, znate i vi koji ste preživeli svoje romane o onkologiji. (Ni muškima niko nije dao pravo na masan jezik. Uzeli su ga. Sad ga mi uzimamo.)

Nemoj ko boga te molim da me teraš da otvaram ponovo one papire u kojima sam bolesna.

Žena ima prava da psuje, da kuka, da vrišti, da se napije, da bude ćudljiva, da se zatvori, naročito kad ima rak. Ima prava da posustane, da ne trpi prijatelje, goste, pokušaje odvlačenja pažnje, pokušaje vraćanja fokusa, ima prava da se oseti kako god ‘oće, jer u tom trenutku ima obavezu da sebi bude najpreča.

Pravda (?)

Čitali ste narodne priče o Svetom Savi. Ima bar dve u kojima deli pravdu na način koji ne povezujemo sa hrišćanskim učenjem. U detinjstvu su mi bile gadne, ko što mi je lik i opus ubice iz ove knjige bio gadan, na prvo čitanje.

Kako je drugo čitanje došlo posle okršaja s lekarima i uglavnom bezuspešnog ubeđivanja majke da ne poklanja sve što imamo nasumičnim belim mantilima, ubica mi se učinio pravednim. Po paganski, kako treba.

Jer, nekad se bira između samo dva ludila. Onog ubilačkog i onog skljokanog.

Valjda se taj osećaj naziva nemoćni bes, ono kad hoćeš da proturiš obe ruke kroz otvor na šalteru i daviš, daviš, daviš, a ono krklja, krklja, krklja, umesto toga grunu ti samo suze na oči iako si privatni detektiv pred invalidskom penzijom, koju ćeš da dobiješ, al u kurcu, jer nemaš ni karton, a možda imaš „najstrašniju bolest”.

A na skljokano smo navikli, iz prve ruke, zar ne?

O zapletu imate na zadnjoj korici knjige, o raspletu imate u naslovu, a da spojlujem onaj krimi-deo neću. Eto, nešto pristojno u ovom tekstu.

Roman preporučujem: starijima od 50 godina i (budući da ne živimo u svetu idealnijem od ovog) mlađima od 50 godina, onima sa predšalterskim iskustvom, ženama koje još mogu da se smeju, ženama koje opet mogu da se smeju

Znate, da nije bilo redovnih pregleda dojke, ne bi bilo Prerazmišljavanja. Redovni pregledi su zaslužni za to što imam sisu i po, a ne samo jednu ili nijednu. Pregledajte se redovno. Pipajte se. Zakazujte preglede makar vas pisali za maj 2018. Platite privatni pregled u međuvremenu. Poštujte svoje telo dovoljno da vam nije potreban podsetnik u vidu reklame na televiziji, promo-letka ili nečijeg ožiljka na bazenu.

Najbolje prikazan lik: Hari, jelte
Najdraži lik: od sporednih, dr Okac
Uz čitanje slušati: žamor iz čekaonice