Prerazmišljavanje: Zle veverice

Davno, još dok sintagma ‘ženski časopis’ nije parala uši, dok se verovalo da fakultet donosi više koristi nego štete, dok se slušao isključivo treš metal i pilo pivo u parku/ kod Joakima, pisala sam za jedan združeni blog.

Zvao se Evil Squirrels Inc. i bio je prvo internet ćoše kojem sam se odvažila poslati „primite me” mejl. Tu smo se igrali pesnika i kolumnista i poigravali žanrovima, neki od nas prvi put. Pisali smo se u svačemu i čitali, toliko iskreno i pažljivo da smo se prepoznavali i kad bismo se slučajno sreli u ne-digitalnom.

O, da.

Jednom sam šetala Beogradom, koji ne poznajem i ne umem da zavolim, noću, i u grupi malih metalika po kosi prepoznala jednu našu. Ne znam odakle sam izvukla hrabrost, ali znam da sam je svu (hrabrost, ne metaliku) stisla u ne-predomišljaj-se korak i prvu reč. (Dobro, nije prvo bila reč, prvo je bilo nešto između bockanja kažiprstom i tapšanja po ramenu, ali nisam ni rekla da sam pored hrabrosti našla i spretnost.)

— Mašo?

— KLAUDIJA!

(Danas je zovem „Mašenjka”, a ona mene „Keti”. Uglavnom, pregurale smo silne živote, uzore, internet-imena, društvene i manje nedruštvene mreže, uvek barem jedna drugoj na marginama, na udobnijoj strani.)

Drugo prepoznavanje Veverice dogodilo mi se u nezvaničnoj skriptarnici fakulteta. Došla sam bila da iskopiram Akcentologiju, i tu, u grupi unezverenih svežeupisanih anglista prepoznala Moru. Tad sam već bila veteranka prevođenja poznanstava s interneta na život, tako da sam znala da je pametnije početi kao da pitaš za pravac — „Izvini, da nisi možda…”

(Mora je ispreživljavala u ozbiljnu kritičarku muzike i odgovornu feministkinju, između ostalog. Njena pisanja mi dan-danas čine internet boljim.)

Nekih Veverica sećam se samo po imenu, nekih po rečenicama, ali volela bih da čitam ono što pišu sad, ako još pišu. Hoću reći, Velmarshal, cupava, Wacked, Filumovka, ako ste tu negde, mahnite. 🙂

Jesmo bili lepi. Imali po nešto malo godina i pravopisnih pravila, po nekoliko ideala, nekoliko patnji, nekoliko uverenja da svet može biti skroz kul i skroz dobar, ako nam se odmah da na prepravljanje. Naučili smo, kasnije, da se pravopis menja a svet uzima, i da je društvu lepše da pati nego da korakne. Neke nas to nije zagušilo.

P.S. Ima jedna, tada Coja113, u mom imeniku još uvek „Jelena Veverica”, čiju sam Goodreads listu želja 2011. listala da namerenu rođendansku čokoladu zamenim rođendanskom knjigom. Ovo sad može smatrati rođendanskim prerazmišljavanjem.