Stepa, Čehov – utisci

Zašto ću je čitati ponovo? Zato što treba. Treba je čitati u svim životnim razdobljima, u svakom od njih očima drugog „junaka epizode”, i svako čitanje će biti draže i potpunije i različito obojeno.

Priča „Stepe” nije priča o ni po čemu posebnom dečaku Jegoruški koji kreće na put u veliki grad u kojem ima da završi školu, nego priča o stepi i sudbinama koje pešače, jašu ili se voze preko nje. O stepi od koje svaki putnik otkida ono što mu je potrebno, često nesvestan da je išta

poneo sa sobom, kad iz nje izađe u civilizaciju. Priznaju samo da u njenoj magli žbunje i kamenje sve liči na ljude, pa uliva nepoverenje, jer može se verovati stepi samoj, koja oblakom upozori na stihiju, za razliku od saputnika.

Stil „Stepe” je, oprostićete mi, tipično čehovljevski. Od pejzaža preko dijaloga do portreta, čitalac uvek ima izbor — da čita pozitivno ili negativno, ozbiljno ili komično. (Kao u slučaju vozara, koji se držao pravo, kao da maršira, ili kao da je progutao motku, ili pri upadljivom nekomentarisanju stavova jednog od bandita (Svejedno je da li ćeš ubiti jednog ili dvojicu. Sedam grehova, jedno ispaštanje).) Vedrom, „narodskom” toplinom slika, lakoćom sa kojom im poverujemo podseća na „Kapetanovu kći”, od koje, opet, odudara prijatnim nedostatkom zapleta.

Sudbine „Stepe”, ovo mi ne morate opraštati, slovenske su. Kao ona jedna ljubav.

Kraj nje sam lud od sreće, a bez nje, kao da sam nešto izgubio, kao pijan kroz stepu hodam. (…) Mati je vračaru zvala, otac se desetak puta nakanjivao da me bije.

Najupečatljivija životna filozofija, jer šta je Sloven bez životne filozofije, u ovoj priči jeste ona oca Hristifora. Otac Hristifor nije optimista, on je zadovoljan životom. I zadovoljstvo životom jedino je što propoveda. I to je dovoljno da ga učini mojim najdražim književnim junakom upoznatim 2014. godine.

Uz čitanje slušati: Enya, Blackmore’s Night