beleške sa margine · misli povodom

Boris Maksimović – Hadžiluk plemenitom snu

Znate, sigurno znate osećaj… Na primer, putujete autobusom, kolskim putem, preko Šumadije, iz slušalica u onaj čvor u stomaku teče Heartlines, i u trenutku kad se nizbrdica poklopi sa stihom, shvatite da se svi putevi kojima ste ikad prošli stiču u šare na dlanu. E, kad vam je u tom trebutku na krilu Hadžiluk plemenitom snu

Dobro, verovatno ne znate baš taj osećaj. Ali razumete o čemu govorim, koje god pesme slušali i koliko god (ne)poznavali planine.

dsc_4021Moj primerak Hadžiluka plemenitom snu ispodvlačen je, ispresavijan, pročitan triput, a opet ne bih znala da vam kažem gde se autoru šta dogodilo i kada ni koji velikani su živeli u blizini. Ono što znam jeste da sam jasno čula svirača sa onog jednog trga, kao što drugi jedan čitalac tvrdi da tačno zna kako je mirisala Dankinja na biciklu iz osmog poglavlja.

Hadžiluk plemenitom snu neki su prikazali kao zbirku studentskih beležaka sa studentskih putovanja, drugi kao starmala zapažanja, treći kao mudrosti mladića sa iskustvom… U svim kritikama na koje sam naišla istražujući, da se zapaziti podvlačenje autorove mladosti. I to je važno. I, rizikovaću dodir s klišeom, ne možeš se kretati a ne ostati mlad (to potvrđuju autorovi susreti sa ‘putujućim bakicama’). Ja, ipak, ne bih rekla da je Boris Maksimović „mlad čovek”. Radije, pozajmila bih od Meše Selimovića i rekla da je on čovek — ne drvo.

Dugo nisam želela da prerazmislim ovu knjigu. Prvenstveno zato što inače ne čitam putopise. Oni sa kojima sam se rvala po dužnosti, osim putopisa Isidore Sekulić, bili su prečesto ili mlaki katalozi znamenitosti ili pretenciozna ‘tumačenja’ naravi i istorije.

Ono što putopise koje imamo pred sobom izdvaja jeste pre svega autorova namera: on ne putuje da bi pisao i ne piše iz hobija, iako pitkost rečenica ume da nam pomrsi predznanja i predrasude o knjigama.

13653227_1744957475722599_1577576410916947947_oKao što ne moraš biti načitan da bi uživao u putovanju, mada pomaže, ne moraš biti ni putnik da bi zavoleo ovu knjigu. Mada pomaže.

Spoj saznanja i osećaja, učenja i spoznaje o svetu, balans između interteksta i anegdote u citiranju legendarnih ličnosti, aludiranju na nedozrelu istoriju, pozivanju na druge putnike… To je ono što na reči lepi prašinu kilometara, kao svedočanstvo i obećanje avanture, ali i kao smernica za naša promišljanja o linijama samo našim.

Kaže na jednom mestu kako ne voli Engleze i daje Exit kao ilustraciju, ali ja sam nedovoljno dugo Novosađanka da bih imala odnos prema jednom ili drugom. Pa opet, način na koji je opisan taj njegov osećaj prizove moj u odnosu na Australijance i Zlatnu bućku, iz jednog od mojih drugih gradova.

I tu se sadrži magičnost ove zbirke.

Piše da je Italija onaj osjećaj koji te preplavi dok se vraćaš s plaže i ližeš so sa usana, gledaš sunce kako propada na horizontu i znaš da život baš tako treba da izgleda. Čitaš ti to, i ne želiš tu njegovu Italiju, nego svoju. Ne putuje ti se u stanice na njegovom hadžiluku, ucrtavaju ti se svoje, druge, ili — iste, ali druge. Jer —

Svaki grad treba posjećivati kao da ga niko drugi nije posjetio prije nas.

i

Svako putovanje je otimanje života od života. Otimanje iskustva, ljepote, draži, punoće od onog što su te učili da je zapravo život — patnja, neprestani teški trud, odricanje, kompromis.

Hadžiluk plemenitom snu je poziv na iskoračenje, ne tek prekoračenje kućnog i narednih pragova.

Jedna od upečatljivijih misli jeste da putovanje počinje tamo gde udobnost prestaje. Poglavlja o auto-stopu i Putničkoj kući verovatno su najvažnija za one koji od putopisa traže očigledni podstrek i praktične savete. Čak su i mene ubedila da je auto-stop škakljiv samo u pričama ne-putnika. (A znamo ovo naše nesrećno pasivno podneblje, u kojem su neiskusni najglasniji o iskustvu.)

maksimovic

Koji god žanr odabrao, ne možeš biti balkanski pisac a ne biti socijalni sluč… ovaj… pisac. Socijalni pisac.

Socijalni momenat je uvek tu i socijalne teme ne ‘provejavaju’, nego uokviruju stranice knjige. Pomenute bakice iz Italije skicirane su između tri nedostatka balkanskih država i jednog upitnika.

I takvo, prosvećenobalkansko obračunavanje sa konceptom ‘dosadnosti’ skandinavskih zemalja, izvedeno je jednom rečenicom:

Zamislite sada na trenutak da je vrijeme dnevnika, a mi smo u Danskoj.

Ne, stvarno, zamislimo.

Naravno, treba umeti uživati u našoj primitivnosti u najboljem smislu te reči, ali treba umeti i priznati je u najgorem.

I tu je ono drugo što u Maksimovićevom pisanju pleni: on je video, vratio se, i nije postao cinik. I ponovo, i još jednom, i svaki put. Ne bi se to smelo nazvati filozofijom, organskije je od toga, ali divno se rasvetljava odnosom prema Rimu.

Sva naša saznanja o rimskoj kaldrmi potiču iz tužne spoznaje da to vjerovatno nikad neće biti naša kaldrma, da u tom gradu nećemo studirati, živjeti ili rađati djecu, ali da bar na neko vrijeme možemo posmatrati kako sunce mijenja boju te kaldrme pred sumrak. Patina fasada na pjaci Navona, saksije na prozoru iz sedamnaestog vijeka i žubor vode na fontani možda nikada neće biti tvoje, ali će ipak na neki čudan način biti dio tebe gdje god da odeš i to niko neće moći da ti oduzme.

Na sličan način je Hadžiluk plemenitom snu knjiga koju nosite sa sobom i kad ste je zaboravili kod kuće.

Smejala sam se naglas i neću priznati da sam i zasuzila čitajući poglavlja o Novom Sadu, u kojima je spletena sva pronađenost — nema druge reči — svih nas namernika, dođoša i doveđenih, kojima ovaj grad svaki put uzme nešto, pa čeka da se po to vratimo.

Rečenica koja se najdublje usekla u moje čitalačko i putničko iskustvo,

Jedini način da čovjek vidi svoje korijene je da ih iščupa.

ostavila je pouku sa kojom i danas koračam:

čovek ne zna koliki je rodoljub dok najpre ne postane hodoljub.

15025401_1801383163413363_7844427889156005823_o

Dok ne objavi drugu knjigu, putopise Borisa Maksimovića čitajte na blogu Hodoljub.

Uz čitanje slušajte: melodije krajeva za koje se već pakujete

Advertisements

3 thoughts on “Boris Maksimović – Hadžiluk plemenitom snu

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s