beleške sa margine · misli povodom

Katarina Mazeti – Frajer sa susednog groba

Kada sam videla spisak ponuđenih knjiga za prvo prerazmišljavanje sa Odisejom, plan je bio da uzmem knjigu iz žanra uokvirenog mojom zonom kritičarskog komfora. Srećom, tih dana me je fejsbuk obradovao podsetnikom na otvaranje bloga — moje prvo istupanje van njenih granica. Bilo je hrabro, ne naročito promišljeno, u znaku žene sa savršeno skladnom dnevnom sobom, i, reklo bi se, uspešno. (Hvala i vama na tome.) Ako ste dovoljno dugo ovde, primetili ste da nijedna prerazmišljena knjiga nije sasvim *ljubić*. Ono što je prelomilo u odlučivanju za Frajera sa susednog groba jeste površni utisak da baš ona može biti prva.

Da li se usput dogodilo jedno MEĐUTIM, ili je roman zaista *tek* ljubić, saznaćete ako istrajete do kraja teksta.

A ja ću krenuti sloj po sloj, po ugledu na junaka kad se vrati iz štale.

 

mazeti fotka p

Korice, sa jarkim kariranim srcem obešenim o klin, pravo su osveženje — u smogu istih kvazisuptilnih tonova sepije u izlozima knjižara (ako se neko razume u to bolje od mene, neka me prosvetli, jer zaista ne uspevam da proniknem u pretpostavljenu umetničkost sepija faze izdavaštva poslednjih nepar Sajmova). Upućuju na lakoću i bezbrižnost, na *letnje*, na tinejdžersko. Kao tinejdžerku bi me privukle i više.

Na prvim stranama osvaja svedenost i otresitost u autorkinom stilu, i zadivljuje stroga granica između nje i junakinje, iako se pripoveda u prvom licu. Junakinja se oseti na defanzivnost i neusmerenu agresiju; kod autorke toga nema. Verovatno je to bio jedini način da se zadrži autonomija u odnosu na priču, budući da su za njene okvire uzeti motivi iz autorkinog života.

Kada bih samo mogla da se lošije osećam, mislim da bih se bolje osećala.

Kompoziciona struktura romana podvlači razlike između junakinje i junaka – njena poglavlja imaju moto, stihove koje sama sastavlja, njegova ne.

Cela njena ličnost isijava drskost — malo šminke ili neki svetlucav nakit rekao bi svetu da ovde sedi osoba kojoj je stalo do toga kako je svet vidi i šta misli.

Ne volim da kažem „tipičan muškarac”, kao što ne volim da čujem „tipična žena”, ali čini mi se da, budući i sama seljanka, smem reći da junak razmišlja kao prosečan seljak, nesvestan štetnosti patrijarhata.

Pomenuh već da njena poglavlja imaju moto, a njegova ne. Iz toga je lako zaključiti (autorka voli da izazove nadu, ali ne i da oteža izvođenje zaključaka) da on ne voli knjige sa uvodnim citatom, ni knjige uopšte. (Nevoljenje knjiga nikoga ne čini manje vrednim, nemam takve predrasude. Nisam od sorte koja će „sažaljevati” „nišče duhom” ili se snobovski odnositi prema nečitačima — ne bih volela da se gledači televizije ili igrači video-igara tako odnose prema meni. Ne verujem da je samo nečitanje junaka učinilo seksistom i seljačinom, krivim za to njegovu majku.)

Početak priče izmešten je tri poglavlja od početka romana, kada junakinja koja pati što ne ume da pati za pokojnim mužem, i junak koji se nervira jer ne ume da potraži domaćicu — zamenu za pokojnu majku, podele prvi osmeh iznad susednih grobova.

Bilo je u tom osmehu sunca, i ukusa jagoda, i poja ptica, i odsjaja svetlosti na vodi. I bio je usmeren ka meni, pun poverenja i ponosa, kao dete koje vam pruža poklon koji je samo upakovalo.

naspram

Ona bezbojna koja je sedela i obožavala stari, sivi spomenik i mrštila svoje blede usne, ona ume da se onako osmehuje?

Kao dete na letnjem raspustu, ili klinac koji je dobio svoj prvi bicikl.

Od tada se naizmenično trude da pronađu izlaz iz nerazumne privlačnosti (kao da razumna privlačnost ima smisla) i izmisle sličnosti koje bi ih vezale.

„Znaš da sviraš usnu harmoniku?” — pitao me je.

Odmahnula sam glavom.

„Super! Ne znam ni ja! Znao sam da imamo nešto zajedničko!” — smešio se.

Zabavljeno-ironični i zabavljenoironični smešak autorke oseti se u svakom citatu iz beležnice junakinjine. Stranu po stranu, učvršćuje se u odluci da do kraja napiše Dezire kao pretencioznu neznalicu srećno zarobljenu u svom mehuru s mirisom lavande i belih rukohvata. Ona je vegetarijanka dok joj se to slaže uz nameštaj, udata samo zato što je tome bilo vreme, blago (?) opsednuta sopstvenim jajnicima, snob u izražavanju skromnosti povodom svojih bezbojnih beležaka sa groblja. Etika na stranu, nikad se ne bih družila s njom.

Red po red, Mazeti rasvetljava zamagljene arhetipe i demistifikuje pojam domaćina kakav se slavi u književnosti realizma i predizbornim kampanjama. Beni se tako do polovine romana transformiše iz seksitičke seljačine u žrtvu patrijarhata klase Drejk. To jest, oko čitaoca menja dioptriju tako da junaka sagledava kao ćeliju seoske zajednice. U osećaju izmeštenosti i pokušaju da se otrgne i sreću potraži u drugačijem, najdalje je dobauljao do spoznaje da želi Jucu i Melaniju u jednoj, po mogućstvu lepšoj. Samokritičnost se još ne nazire.

Koliko li je medicina napredovala — da li bi mogla da se izvrši transplatacija Račićeve* male zamršene bež duše u Violetine bujne grudi i vredne šake?

* Odlučuje da je naziva Račić jer mu je njeno hladno i resko ime odbojno. To njeno ime deo je njenog identiteta, i znači „željena”. Time što joj menja ime pokazuje da ne želi nju kao individuu, već delove za sklapanje naslednice svoje majke. Ovo je na širem planu romana ublaženo ispovešću same Dezire, koja otkriva da se ni njoj samoj ne sviđa to ime, da je u detinjstvu želela da ima neko obično, da ima traume iz osnovne škole u vezi sa imenom koje joj je dala majka — snob osujećen u svemu ostalom.

Teško je staviti se na jednu stranu, koliko god strana se od korice do korice pojavilo, jer i autorka uspeva da izvede maestralno nestavljanje ni na jednu od ponuđenih i nagoveštenih strana unutar dvoglasja priče. Jedina dopuštena pozicija jeste ona iz koje se autorki preko ramena posmatra nastajanje kritičkog otklona prema zadatom sistemu vrednosti, od kojeg junaci ne vide dalje, nesvesni svoje zavisnosti od (nametnutih) (rodnih) uloga, za koje autorka nije odgovorna, budući da ih samo beleži.

Odavno mi se nije desilo da navijam za autora protiv junaka! — još od poslednjeg igranja Gloom-a na podu izgubljenog prijatelja.

Ja sam čekala da on prizna da ima dušu, on se nadao da će mi preko noći izrasti kecelja.

U ime Sofokla, Euripida i Frojda, njega je ukopala majka a nju nedostatak oca.

Muškarci su tu ili nisu tu, to je pre svega pitanje toga koliko krmenadli treba kupiti za večeru. Njihovo prisustvo nema drugog značaja, to sam iskustvo ponela iz kuće.

Naslonjena na iskustvo svojih roditelja koji su se jedno pred drugim čestito obnažili samo da začnu nju, Dezire oseća gađenje pred fotografijom Benijevih roditelja na plaži, isprepletanih udova, koju on drži uramljenu.

Kako se njihova veza razvija, sve više liči na priču iz Ljubavnika ledi Četerli, ostvarenu u nekoj od paralelnih realnosti.

Ona vidi stvari i svesna je svojih nedostataka, ali uvek sa zakašnjenjem. On je trom iako željan, nesposoban da se trgne iz senke svoje pokojne majke, poput hiperbolisanog Lazarevićevog muškarčića. Ona jeste pretenciozni snob i on jeste seljačina, ali nekako uspevaju da se uzajamno iskupe.

Slažemo se kao govno i zelene pantalone, što bi moj deda rekao. I ja ne želim da to prestane. Ići ćemo dan po dan.

Naturalistička strogost u skiciranju sporednih likova najočitija je u prikazu kolektiva biblioteke u kojoj junakinja radi. Napisan je kao da je uzeta krišom okinuta fotografija bilo kog kolektiva bilo koje veće biblioteke i okačena ispod naslova poglavlja. Vešto.

Odlično zakuvana epizoda sa gđom Lundmark udaljava se od razrešenja kao da odlaže orgazam, u talasima, većim pa manjim, što se reflektuje na površinu romana tako da i ona u celini predstavlja jedan talas, koji nas udaljava od razrešenja glavne priče.

To razrešenje može se uporediti sa postmodernističkim lišavanjem motivacije epiloga Sa drugim će sve biti bolje Eve Heler, kao što se hiperimpresionizam Benijeve perverzne želje da mu Dezire ufleka posteljinu može nasloniti na onaj u svakom kodu divljih brakova u Paucima Iva Ćipika. Ipak, Frajer sa susednog groba ostaje samostalno i originalno literarno ostvarenje, vezujući za sebe snopove asocijacija na književnu i vanknjiževnu stvarnost.

 

 

Najbolje prikazan lik: Dezire

Omiljeni lik: Inez Lundmark

Uz čitanje slušati: The Decemberists

Advertisements

3 thoughts on “Katarina Mazeti – Frajer sa susednog groba

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s