beleške sa margine · gost autor · misli povodom

Vladimir Tabašević — Tiho teče Misisipi

Tiho teče Misisipi, prvi je roman Vladimira Tabaševića. Bio je u užem izboru za prošlogodišnju NIN-ovu nagradu, a dobio je regionalnu nagradu „Mirko Kovač”. Te činjenice su me, uz to što mi je roman preporučio dragi prijatelj čijem sudu verujem kada je literatura u pitanju, postavile pred knjigu sa velikim očekivanjima.

Tabašević je priredio pripovetku toliko zapaženu, da umalo da ostane zapamćena kao Roman. U 120 stranica Laguninog reizdanja koje se pre nekoliko nedelja pojavilo u prodaji, autor je upotrebio bezmalo svako poznato stilsko sredstvo, od aliteracija do zeugme, kao da je priređivao kakvu stilsku vežbu. Figure i probrane lekseme znalački su raspoređene gotovo kao da je autor ekspresionistički slikar koji svetle tonove raspoređuje jednako zastupljene po zategnutom platnu, a potom snažne i dominantne boje pozicionira onako kako su mu učitelji rekli da ne sme. U uglu slike nalazi se fleka od mokraće, a posmatrač će u jednom trenutku shvatiti da se pribojava da preispita poreklo platna. Vremenski nesklad koji je prisutan kroz čitav roman može se delimično objasniti prirodom romana toka svesti.

Nakon Frojdovog otkrivanja podsvesti, književni pisci usmerili su se na dotad jezički neartikulisana polja svesti i potražili načine da se kodom romana mapira ono što se u junaku dešava ispod „haube”, ispod nivoa svesti koji je čitaocima do tada bio na raspolaganju. Ti procesi ne odvijaju se po razumom očekivanom redu, već delovanjem potisnutih poriva, zaboravljenih psihičkih trauma, nepriznatih žudnji  i realizuju se kao jedva usmereni tok misli i osećanja. U takvom toku svesti objektivna hronometrija nema utemeljenje. Srećemo se sa relativizovanim vremenom u kojem se na istom planu pojavljuje ono što se već dogodilo (a što živi kao iznenadno iskrsla uspomena), što se upravo događa (opažanja, emotivna stanja, probuđene misli) i uz ono što se još nije dogodilo (ipak postoji u željama, žudnjama i strepnjama; u našem slučaju više autora nego likova).

Kako Bahtin uklanjanje granice između vremena epskog i vremena ostalog prepoznaje kao razaranje epskog žanra (što roman jeste) i kaže da u epskom svetu nema mesta nezavršenosti, nerešivosti i problematičnosti, a Tabaševićevi lirski sadrugovi (recenzenti romana, a članovi njegove lirske družbe), potenciraju i doslojavaju mu lirizam, meni ne ostaje drugo nego da zaključim da se epičnost, odnosno liričnost pripovetke, novele ili romana mogu tumačiti prema nameri i senzibilitetu čitaoca Ako je Romanovim padom sa konja Deni dobio svoj roman, priča je dovoljno epska za vas, ako vas sintaksička forma asonantnog venca i ritmička harmonizacija povedu na sopstveno lutanje, maštanje, sanjanje, eto vam lirika.

Prvi pogled na novi dizajn korica daje prikaz nadolazeće sintakse

Ipak, značenje dijahronijskog i antihronološkog manira moglo bi se proširiti i na nedetektovanu inost glavnog junaka — Denija, on je jedan od mnogih što su pod Peđom (kako Tabašević imenuje sunce) prolazili kroz razne ekspresije nacionalizma, kroz razne jurnjave za novcima. Motivi koje pisac upliće u tekst, nisu tu da puko imenuju stvarnost, već da daju gradivne elemente za osećanje priče koja se pred vama raspreda na jedinstven način. Nove veze i nove slike nastaju svakim ponovljenim motivom koji se diferencirao između dva „izranjanja” u fabulu. Čak i prostor između poglavlja taman je toliki da čitalac otpočinje sopstveno doslojavanje osnovne priče, pre nego što ga autor prekine sazvučjem uma i jezika koje se postiže rastezanjem konotativa diferenciranih sema motiva. Tabašević se razmeće svojim stilom i talentom, a tek potom brine o čitaocu, radnji i likovima. Junake tretira kao nedozrele, predstavlja ih kao krajnje infantilne, pojave sa prizemnim motivima, što je odlika osobe koja je često bila najpametnija u društvu, ali ne i nešto preko čega se sa podrazumevanjem prelazi u književnosti. To što je u romanu toka svesti sled misli gotovo autističan i između likova nedovoljno diferenciran, moglo bi se tek kroz prizmu sveznajućeg pripovedača delimično opravdati, a prvencu možda i oprostiti. Barem sa recenzentske strane, nisam siguran koliko bi se njegovim likovima dopao autoironijski otklon koji Tabašević ima prema njima.

Prosejavanjem, pronalaze se retki trenuci dobro destilovanog kalamburnog humora zasnovanog na aluzijama i intertekstualnosti. Likovi i njihova zbivanja poslednji su plan realizacije romana. Sećanja čitaoca na nedostatak vazduha, na teskobu, postižu se u fazama sinhronizacije misaonog toka sa piščevim.  I takvo postignuće u prvencu, sjajno je. Ipak, nemoguće je otresti se osećaju grotesknosti od koje nije jasno da li je autor pokušavao da ubegne u nesklad burleske. Roman se čita stomakom, na momente jedva rado.

Neke lekseme pominju se samo zarad njihovog pominjanja, samo zarad šokiranja čitaoca, pa potom izazivanja gađenja, pa potom prostakluka zarad izazvanog stida. Scena Denijevog začeća zgražava kao Uliksova masturbacija na ženu skraćene noge. Motivi naučeno iskonstruisane partnerske ljubavi svedeni su na opsesiju, erotika je prisutna, ali bez erosa, gotovo pornografski.

Tabašević ima stila… Ili pre, UME stila. Ono što Teofil opaža kao roman od potencijalnih 400 stranica stesan na 120 dok nije ostala samo srž, prisutno je. Ne verujem da je proces tekao tako, ali očito je da Tabašević ima sposobnost da srž istka, da je na zahtev zanatski rodi. Ipak u zanatu mu još stoji neizbrušeni feler da goropadno koristi trapavo razuđene ili kondenzovane figure poput paronomazije „izbeglice iz Beglića”, besomučnog silepsiranja nespokojnih motiva , ili bezobrazno primetnog iznalaženja najgrđih analoško-kolokvijalnih sinonima.

U prvoj rečenici romana, srešćete seks, pičku, dedu i mrtve. Koliko vam to ide uz moje opažanje da Tabašević ipak „ume stila” ne znam, ali niko vam nije obećao da će recenzija biti jednostavna i polarna. Naprotiv, u pitanju je možda jedini pisac kome je svaki napisani roman bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu i pisac koji će, ne sagori li u kontaktu sa atmosferom, zasigurno imati posla na nekakvim visinama. On je smeo, dugim rečenicama od kojih su ga odučavali od osnovne škole i personalizacijom sveprisutnog subjekta on prkosi konvencijom predviđenim kompromisima. Tabašević donosi dekonstrukciju standarda, razbija normu i književnost oslobađa dogovorima i inercijom uspostavljenih veza. Možda će to biti dovoljno da siromašna čitalačka javnost u kojoj je kritike, bogami, malo, a malih bogova kritično mnogo, prestane da traži ponovljene Selimoviće i Andriće i dâ pravu šansu novoj generaciji autora da na zgarištu poznatog i utvrđenog počnu sebi da grade novi hram.

 

Lazar Čovs

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s