beleške sa margine · misli povodom

Marko Gilmor – Bestežinsko

U poslednje vreme neradije načinjem prevodnu književnost, zato što, koliko volim da vidim dobar, toliko me nemaran prevod rastuži. A u ovo, poslednje, vreme, primećujem trend poluprevođenja. Kao da prevodioci ne poznaju ili samo jako ne vole jezik za koji vrše adaptaciju. Zato se obradujem kada vidim poznato ime na prvoj unutrašnjoj strani. Ako sam ga zapamtila, znači da je prevod bio valjan. Tako od savremenih mogu da izdvojim Mariju Miličević, koja je od Sumraka napravila književno delo na srpskom jeziku, Teu Jovanović, koja se drži svog standarda i ume poso, i, naravno, Vesnu Roganović i Draška Roganovića, čiji sam napredak uspevala da ispratim ‘u realnom vremenu’, čitajući prevode delâ Džoane Rouling.

U ovu knjigu ušla sam kao u banju, iako o autoru nisam znala ništa, upravo zbog potpisa prevodioca.

Predubeđenja mojih prijatelja o romanu priči knjizi Bestežinskom bila su nepodeljena — pretenciozno je što je original na engleskom a autorov maternji jezik srpski, smešno je što ne koristi svoje prezime, nego umetničko. Začudila su me. Onda me je začudilo što ih ja nisam imala. Mora da su godine poznanstva sa imenima od pera (:kašljkašlj: Rade Drainac :kašlj kašlj:), koja su književnici vekovima davali sami sebi, ne umanjujući pritom vrednost niti menjajući smisao dela, namakle na moju čitalačkost malo više takta nego što sam mislila. Kada mi je ukazano na to da je taj — original na engleskom i američko prezime (as in Lorelei Gilmore) — stil malo previše diva, radoznalost mi se samo povećala.

*

Priča počinje navođenjem priče o čoveku koji se odvojio od zvanične religije svog plemena i osnovao svoj kult prirode, na ostrvu, kult od samo jednog poklonika u zajednici sa prirodom, lirski zadivljenog svitanjem.

Ono što mi je isprva bilo neuverljivo, što me je nagnalo da priču svrstam u domen eksperimenta, bilo je navođenje Bake kao pripovedačice i Dečaka kao recipijenta — u kom svetu baba priču počinje rečima U preludijumu sadašnjeg razdoblja?! I stvarno, izmišljena bako koja hoćeš da si stvarna — utopijske paradigme?! U obraćanju detetu? (Ako ovo nije okrnjena pa okrpljena regresija odraslog čoveka, koji rupe u sećanjima iz detinjstva popunjava koristeći svoj novi rečnik, naučeni, onda je prosto loše.)

Bogat unutrašnji život (i posledični izostanak spoljašnjeg) može se racionalizovati traumom koju junak-pripovedač doživljava, ali čak i tada bi se moralo priznati da je ‘bogat unutrašnji život’ suviše bleda sintagma za opis ličnosti-ose ove priče.

Znao sam šta sledi. Jedina misao koja je sve to činila podnošljivim beše to odsustvo neizvesnosti.

Tako pristupa i životu. Sve je jedno i sve je odjednom i sve se već dogodilo, tako da nema prave budućnosti. (Što se da i opravdati, budući da junak — davljenik zaista nema budućnost u tradicionalnom smislu.)

Dobra strana odnosa autora prema motivu traume jeste nepotenciranje na ‘ranom sazrevanju’ junaka, bar ne klišetirano i preočigledno, na kakvo smo se morali naviknuti. Svestan je da te trauma ne sazri. Sazreti nije prelazni glagol.

Ono što jeste preočigledno, nažalost, jeste odsustvo lektora, što namerno zakukuljenu sintaksu čini nerazmrsivom, i to ne na dobar način. Ne jednom zazveči pogrešan padež ili se spotaknem o iščašenu klitiku.

Ovde bde skrivena čudesa, pohranjena i obavijena varkom, iskrena samo prema onima koji ionako ne bi mogli biti obmanjeni; pokušao sam da ih dozovem u svom umu, koristeći se njihovim svakodnevnim nazivima: voće, grančice ili sprudovi, ali svi takvi nazivi su mi zvučali nekako pogrešno, pošto mi se činilo kao da su mnogo više od toga; jer, sve što je tamo obitavalo je posedovalo izvestan sjaj, kao da im same ćelije behu satkane od svetlosti.

Talasasto, naporno nizanje čulnih senzacija pušteno kroz gust filter metafora koje autor čuva pod ličnim ključem čini novelu (?) hermetičnim spiritističko-paraboličnim eksperimentom. Na momente izgleda kao da je o sintaksi odlučivala vidža. Neće se svideti svima. Meni uglavnom nije.

Jezik je često neprimeren temi. Sudara se sa pejzažom, ne opisuje ga, odbija se od njega. Pripovedač u samrtnoj regresiji do detinjstva ispunjenog knjigama odbija da progovori infantilnim tonom, i odlazi u drugu krajnost. (Jedno vreme čitala sam ubeđena da je junak u ludnici, posle pokušaja samoubistva.)

U meni se krije antropoorfizujući* um, ovenčan krunom od opsidijana, što bezočno uobličuje mentalne tvorevine u muškarce i žene, stvarne, prosvetljujuće, užasavajuće, dobre ili zle onoliko koliko im je od potrebe.

Povod za porađanje ove knjige mogao bi se nazreti u jednoj od misli iščupanih iz delirijuma junaka: Da li mi je suđeno da budem otelotvorenje mermerne skulpture, koja hodi samo kroz svetove koji ne postoje? Odlučio je da proveri, da izmeri dubinu svoje mašte kao što junak meri dubinu vode, i dužinu puta do izlaza u realnost kao junak rastojanje od ostrva.

Priča se izvija u zaratustroliku pastoralu u iskrivljenom ogledalu; kao odraz u oku odraza u vodi. Ima ton propovedi (o) samom sebi, proglasa u prazno, željnog eha — ne i odgovora. Apostrofiranje neodredivih, pod ličnim ključem izloženih sila i(li) osoba, zauzima sav prostor tradicionalno namenjen fabuli. Tekst mi ostaje zanimljiviji sa psiholingvističkog nego sa književnog stanovišta.

Ženski glas, u opisu knjige najavljen kao glas Devojke, donosi promenu perspektive, tako da opštost i obuhvatnost dobijaju kakvo—takvo opravdanje i kakvu—takvu lirskolikost. Pri prvom čitanju nije (mi) moguće odrediti da li je to glas Mladosti, ili Ravnodnevice koju najavljuje intermeco. Na momente, nekad razvučene na čitava poglavlja, nisam bila sigurna (a računam da je autor s time i računao), da li je priča halucinacija ili skup halucinacija pubertetlije sa pristupom ekstenzivnoj e-biblioteci, ili slično razvijanje ličnog sveta odraslog u ludnici, ili je priča stvarna baš u ovom obliku, uključujući i Devojku i Baku i Ljubavnika i Ostrvce, čime bi morala biti određena kao magijskorealistični/ spiritistički eksperiment.

Gomilanje atributa, često preblisko sinonimnih, često pogrešno upotrebljenih, koji opterećuju stil, ne dajući mu ništa novo, čak ga čineći ustajalijim, podseća na srednjovekovne spise, ne po konkretni(ji)m odlikama koliko po ustaljenom rasporedu opštih mesta. Jednako opterećujuće deluju, za raščitavanje su namah prosti, namah nemogući, tromi, gusti kao mrtvaje. Lica, rodovi i glagolska vremena dodeljuju se arbitrarno, ili prema pomenutom ključu koji autor utapa zajedno s pripovedačem.

Uprkos tome, ili pre mimo toga svega, ima uspelih delova. Na tim delovima treba raditi, njih treba razvijati, na njihovoj meri graditi stil. To su oni sa najmanje viška reči, sa najprovetrenijom sintaksom, koji izbiju kad pisac pusti svoje shvatanje književničkosti da odmori, dok vazdušasto, bez velova i bižuterije, oslika jutarnje rituale u kuhinji i bašti.

 

20638823_1930109250540753_3099475266649200350_n

Pripovedač ne može da zadrži pažnju ni na čemu što nije deo njegovog unutrašnjeg sveta, što nije moguće podvesti pod introspekciju ili obuhvatiti tokom introspekcije. Jezik kojim se Baka obraća dečaku, pretenciozan, akademski, knjiški, pun odraslih reči (odraslih i za odrasle!), kojim niko ne govori u realnom porodičnom okruženju, može se tumačiti/ pravdati i kroz smisao njihovog konkretnog porodičnog odnosa, jedinstvene dinamike kakvu su izgradili živeći zajedno i budući upućeni samo jedno na drugo i na knjige. Upućenost na knjige predstavlja još jedan od ključeva stila: biljke koje su povezivale Baku i Dečaka, sada Pripovedača povezuju sa detinjstvom; one su most koji se mora obložiti visokoparnim rečnikom koji sanira pukotine i čini poslednji prelazak glatkijim.

Uvođenje u priču poznanika iz detinjstva, sada (koliko god to ‘sada’ u Bestežinskom bilo labavo) takođe odraslog muškarca, pruža kontrast na kojem se može zasnovati razumevanje prethodnih poglavlja i načina na koji pripovedač prikazuje sebe. Kada govori o drugu (Drugome!), rečenice su lake i jasne, bez balasta prideva. Kada govori o sebi, krije se. Opisivanjem Drugoga otvara sintaksu i otkriva podatke, opisivanjem sebe hermetizuje sintaksu i zaklanja podatke iza humki od reči. A taj Drugi, drug, rudar je i pesnik, potencijalni alterego junaka, Ljubavnik. Čitava knjiga zaključana je (opet ta reč!) u pripovedača, udvojenog i razdvojenog, u produženom grču potrebe za prenatalnim.

Bestežinski je osećaj posle preplavljenja, između otkucaja, između odluke i svesti o nepovratu. Bestežinskost — posledica premotavanja postojanja na početak. Na pretpočetak, to jest.

Roman priča knjiga Bestežinsko za osnovne niti bira poeziju boja, razigrane iluzije, razularene fantazije i samilost prirode, a čitalac mora izabrati najviše dve koje će pri prvom čitanju pratiti, ako želi da ih isprede u smisleno i linearno.

Po zahtevnosti podseća na Princezu Brambilu. Mora se pročitati više puta, da bi se ikako došlo do dna.

 

Uz čitanje slušati: Biffy Clyro — Similarities


*antropoMorfizujući, sa slovnom greškom, ili antropoOrfizujući, prema Orfeju? Ovo drugo bih radije da je tačno, iako zvuči pretencioznije.

Advertisements

4 thoughts on “Marko Gilmor – Bestežinsko

  1. Kako si makje ti dosla do toga da je lik iz knjige u ludnici? 😒 Ja sam lično pročitala knjigu i mislim da je predivna

    Like

    1. Zbog prelazaka sa jednog nivoa stvarnosti na drugi, treći, peti, četvrti, nulti i tako naizgled bez reda, po melodiji u koju je teško proniknuti. Upravo to što izostavljanje jedne rečenice ili jednog poglavlja potpuno menja smisao čini da mi se čitaju nastavci; volela bih da vidim koliko duboko može da se ode sa takvom postavkom priče.

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s