misli povodom · prerazmišljavanje · Razgovori

Prerazmišljavanje u Prizrenu

— Što se ne prijaviš za Dokufest? Ima još jedno mesto.

— Ali, ja nisam ni novinarka niti se razumem u filmove niti umem da fotografišem, ni…

— Ako nećeš ti, ja ću.

I prijavim se. I dobijem akreditaciju. I sednem u futuristički autobus.

Usput naučim da držim foto-aparat i da pišem u vozilu u pokretu i da sam poprilično uzbuđena što ću upoznati to legendarno Kosovo o kojem, bejah uverena, ovi glasni samo lažu.

U okviru programa #prvikadar, zajedno sa još dvoje učesnika, dobila sam zadatak da se tokom petodnevnog boravka u Prizrenu napijem utisaka i te utiske dokumentujem fotografijama i(li) pričom. Vodeći se izrekom „Ako želiš da upoznaš nekog, zaviri u njegovu biblioteku”, potpomognuta Pračetovom tezom da je grad živi stvor, odlučila sam da zadatku pristupim kako meni jedino pristaje — knjigoložnički.

DSC_5345
Autorka fotografije: Katarina Kostić

Velid, prvi poznanik iz Prizrena, između kafe i rečenice koju ću zauvek citirati taksistima i studentima istorije („Nama je dosta i naše politike, kamoli srpske!”), kaže mi da se u gradskoj biblioteci može naći nešto jugoslovenskih knjiga, „a knjižare su ti privatne” — kao da podrazumeva da znam šta to znači.

Jedna od neobičnijih knjižara prodavnica, ona najbliža hotelu, nešto između papirnice i špajza, sa jedva ikakvim izborom knjiga, bila je zatvorena kad god bih prošla pored nje, nezavisno od doba dana i radnog vremena. Jednom sam na vratima zatekla poruku toliko jasnu i vizuelno nedvosmislenu, da nisam morala ni da je prevodim:

DSC_5823
Autorka fotografije: Katarina Kostić

Šetajući, svakog dana sve udaljenijim ulicama, sve slobodnije, domaćije, od papirnice do papirnice tražeći obavezno suvenir-nalivpero, naiđem na knjižaru.

DSC_5568
Autorka fotografije: Katarina Kostić

U njoj vrlo malo knjiga; osim jednog italijansko-srpskog rečnika, sve su na albanskom, i skoro sve neke radne sveske za osnovnu školu. Knjižar u početku uzdržan toliko da razgovor počinjemo na engleskom. Ne znam ni kad smo prešli na srpski, spontano valjda, posle pitanja Odakle si. Primećujem da tamo mnogo zavisi od Odakle si.

Pitam da li ima srpsko-albanski rečnik, odmahne glavom skoro u čudu. Ne znam ni o čemu smo pričali dok sam prekopavala police tražeći nešto blisko, kad već nije bilo nalivpera, ali kao da se sećam neke njegove nedavne posete Novom Sadu.

DSC_0168
Alen Yas (autorka fotografije: Jelena Dukarić)

Na jednoj zabačenoj polici, iza neke knjige koju sam istog trenutka zaboravila, nađem originalnu slikovnicu The Tale of Peter Rabbit, fototipsko izdanje, sa posvetom, koju je 1984. neko dvoje sa engleskim imenima poklonilo nekom trećem sa isto engleskim imenom. Cena — 1€. Time je ispunila (i prelila preko ivica) oba uslova za kupovinu knjige u inostranstvu: neodoljivost i pristupačnost.

Prvo zacičim kao što dolikuje, onda poskočim koliko mi kabasta tašna i tuđ foto-aparat dozvoljavaju, pa krenem prema kasi.

Ono što je usledilo će RASPLAKATI SRBIJU (VIDEO)*

DSC_0162
Autorka fotografije: Jelena Dukarić

Kad, tamo, kaže knjižar:

— To ti poklanjam. I ja sam je dobio na poklon, i sad ja poklanjam tebi.

Pakujem knjigu u tašnu, zahvaljujem se i naglas (njemu, na gestu) i u sebi (VCC-u, na prilici da to doživim).

Razmenjujemo vizitke. Obećavamo kafe kad me drugi neki put nanese u Prizren. On je tu, u knjižari, kaže.

DSC_5553
Autorka fotografije: Katarina Kostić

— Hello, da li govorite ovaj jezik?

— Malo. Imam tetku u Pančevo.

— Onda ćemo tako, pa dokle stignemo.

Nasmeja se i krenusmo.

Prvo, ono po šta sam došla — nalivpero. Ima pešes vrsta. Uzmem najjeftinije, samo da imam suvenir.

Zatim pitam gde mogu da nađem knjižaru sa knjigama, pošto ova izgleda kao klasična papirnica. Ona me uhvati za ruku i povede na sprat. Razgrne zagasite zavese sa prozora (i mogućnosti da ću jednom ući u sobu sa knjigama i ne poneti se kao Bel u biblioteci zamka ili Sem u biblioteci Citadele).

DSC_5539
Autorka fotografije: Katarina Kostić

Tu sam je pitala za Pamuka i Čehova i da li ima nekog od srpskih pisaca. Uz odmah-glavom-i-sleg-ramenima kombo, uputi me na jedini primerak romana Derviš i smrt.

DSC_5545
Autorka fotografije: Katarina Kostić

Pozdravimo se kao rođene.** Uputi me na gradsku biblioteku.

DSC_5779
Autorka fotografije: Katarina Kostić

Gradska biblioteka u Prizrenu ima tri nivoa: prizemlje je za odrasle, prvi sprat za decu, a drugi popunjavaju čitaonica i Američki kutak.

Na odeljenju za odrasle kažu mi da je u toku preraspoređivanje celokupnog inventara i promena inventarnih brojeva, pa je zato malo haotično. (Eufemizam za rečnik književnih termina!)

Ali i to ima dušu.

Stešnjenu pod zavesama i prašinom, rasečenu pa okrpljenu nezgrapnim političkim šavom, ali svoju, jedinstvenu.

DSC_5749
Autorka fotografije: Katarina Kostić

— Ima knjige, sve su na albanski i turski, a na srpski to su stare.

Bibliotekar iz prizemlja nije raspoložen za razgovor, ili zaista ne zna nijedan od mojih jezika. Uglavnom se osmehujemo dok ja fotkam a on čita neke telegrafolike novine na internetu. Da sam ostala duže, naučila bih kako se kaže ŠOKANTNO na albanskom. Ili bar kako se piše.

This slideshow requires JavaScript.

Zahvaljujem mu na vremenu i penjem se na sprat, do odeljenja za decu, gde ću upoznati svoju novu prijateljicu: Fahrije Krasnići, bibliotekarku koja tu radi 29 godina.

Ponosno mi pokazuje police podeljene po jezicima, pa po uzrastu, pa po žanru, pa po prezimenu autora. Za razliku od onog odraslog, dečje odeljenje je osvetljeno, šareno, blago. A bibliotekarka je na mahove tužna, ali nije gorka. Ipak, odrasla je, a sa odraslima ne može da se ne okrene na onog, što kažu stranci, slona u sobi, ili, što kažu nažalost naši, ‘kosovsko pitanje’.

DSC_5772
Fahriye Krasniç (Autorka fotografije: Katarina Kostić)

— Ja sam građanka Prizrena — kaže — ja znam kako smo lepo živeli. Imali smo komšije.

Pitam vidi li tendenciju da se menja nešto nabolje, ipak je prošlo 17 godina, odgovara kratko:

— Bolje je prošlo.

(Zato volim da se družim s decom!, pomislim, pa pokušam da vratim razgovor na njih.)

— Ima, dolaze, čitaju. Niko više ne traži srpske knjige, ali sve su tu, to nije dirano. Mi smo svi građani Prizrena. I knjige su ostale. Prodalo se kuće, napravili nam rusvaj, od ljude, odselilo se, bio rat, bilo strašno da ti kažem, ja sam bila tu. Ali knjige nam nisu dirali.

 

DSC_5759
Autorka fotografije: Katarina Kostić

A šta deca čitaju, onako, najviše?

— Sve čitaju, sve! Neki vole sami da nađu, neki šta im kažu, čitaju dosta. Zato i snabdevamo, ali nema gde da stane, treba novu biblioteku da nam daju da se to raširi.

Gde vam stoji Hari Poter?

— Evo, ovde ima na turski i srpski, to kažu bošnjački, a na albanski nema. Sve su na čitanje.

DSC_5766
Autorka fotografije: volonterka iz Američkog kutka (ne setih se da pitam za ime)

Na rastanku me grli, zastane, pa kaže:

— Želim ti… da nikad nisi bez knjige!

Zagrlim je još jednom.

Sutradan se vratim opremljena jednom idejom, jednom kamerom i jednom saputnicom.

Obe nas pozdravi srdačno, ljubi u obraze, dvaput, nudi kafu.

Objasnim da sam došla da se družimo, ali i da snimimo nešto, ako nije problem. Naime, ideja je bila da kao deo priče za #prvikadar napravim jedan snimak, kako čitam prvu rečenicu iz neke knjige koju volim (naravno da je konačan izbor bio Hari Poter i kamen mudrosti), na svim jezicima dostupnim u biblioteci. Samo treba neko da me nauči da čitam albanski i turski, začas.

20773409_10155071413212979_34217143_o
Autorka fotografije: Jelena Dukarić

Kako Harija Potera nije bilo na albanskom (niko nije izabrao baš to jutro usred letnjeg raspusta da vrati knjigu), pročitala sam zacrtani deo na turskom, a za drugo poređenje uzela sam drugu dragu knjigu iz detinjstva — Pustolovine Toma Sojera.

DSC_5869
Autorka fotografije: Katarina Kostić

— Ako ne voliš knjige, ništa ne voliš — kaže Fahrije. — A ako to voliš, ceo svet ti je tvoj.

Pozdravljamo se, sutra krećemo kući, obećavamo ponovni susret uz sva dostupna ‘možda’ i ‘nadam se’, da obećanje ne bi bilo mlako, prazno, ili nedaobog ostalo da visi. Ali ja znam da se vraćam, i da ću je potražiti, makar da utvrdim gradivo.

Na rastanku nas ljubi triput.


*Biće videa, za ilustraciju skoro svega iz teksta, kad umešniji od mene obrade snimljeni materijal, to se nisam šalila.

**Ne setim se da je pitam za ime. Uvek smetnem s uma ime. (Nadam se da ćemo se već nekako naći.)

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s