interpretacija · misli povodom

Danijel Defo – Robinson Kruso (interpretacija)

Pun naslov ove ne-naročito-omiljene knjige iz lektire za osnovnu školu glasi:

Život i neobične pustolovine Robinsona Krusoa mornara iz Jorka

koji je dvadeset i osam godina živeo sasvim sam na nenaseljenom ostrvu kraj američke obale, blizu ušća velike reke Orinoko, pošto je bio izbačen na obalu posle brodoloma, prilikom kojega je stradala sva posada osim njega; sa povešću kako su ga najzad isto tako čudesno spasili gusari

Deluje nam, prizaćemo, čudno — tol’ki naslov!, sve dok se ne dosetimo da je knjiga napisana 1719. godine. Čitav 18. vek obiluje primerima naslova koji su zapravo sažeci knjiga. To je bila praksa u doba prosvetiteljstva, književnog perioda kojem pripada Robinson. Koliko god kao naslov bio glomazan i suvišan, ovaj sažetak nikako nije zamena za prepričavanje. A ni pravo prepričavanje nije dosta kad je lektira u pitanju.

Prosvetiteljstvo (ili racionalizam, ili prosvećenost) nije imalo samo propisane naslove, već i način pripovedanja.

Tako odmah na prvoj strani, vrlo direktno, tonom pripovedača naivnog trilera pored logorske vatre, Robinson Kruso upućuje čitaoca da je u njegovoj naravi bilo nečeg kobnog što je težilo nesrećama koje su ga očekivale. Pošto prvi put prokocka očevo poverenje, junak i pripovedač romana deli pouku do koje je došao.

Punč je spravljen, i ja sam se od njega opio. I u pokvarenosti te jedne noći utopim sve svoje kajanje, sva razmišljanja o svom prošlom postupku i sve odluke za budućnost. […] Otada sam često zapažao kako je grešna i nerazborita ljudska ćud uopšte, naročito mladeži, u odnosu na razum koji treba da ljude vodi u takvim slučajevima — naime, da se ne stide da greše, a stide se da se pokaju; ne stide se postupka zbog koga s pravom treba da se smatraju budalama, već se stide povratka, zbog koga bi jedino trebalo da se smatraju mudrim ljudima.

20170927_170058-01

U savremenoj priči, sve te pouke čitalac bi morao da izvlači sam. Zato su dela iz epohe prosvetiteljstva birana za osnovnu školu, jer osnovcima je lakše pristupiti sa sažvakanim tekstom o događaju, nego sa događajem i slobodom za interpretaciju. (Lakše, doduše, ne znači i ispravno, ali doći ćemo i do toga.) Defo, Dositej, Servantes… pisali su „pouke” kojima su događaji samo kontekst. Roman ovog tipa napisan danas bio bi smatran parodijom. „Pouke” bi imale ironičan prizvuk, „vrli” likovi bili bi osnova komičnog.

Ipak, ima smisla u detinjstvu čitati prvo nedvosmislene „uzorne priče”, ako ni zbog čega drugog, ono da bismo bili svesniji razvoja kulture i sistema vrednosti kroz istoriju.

O tom sistemu vrednosti vredi pričati više nego što se inače priča na času, i verujem da mu treba posvetiti čak čitav jedan čas obrade lektire. Mladom čitaocu se MORA pomoći da shvati da je pripovedač nedvosmisleno nepouzdan i glavni junak loša osoba, čija je jedina iskupljujuća osobina iskrenost. Sve događaje čitamo kroz oči čoveka koji je ubio lava jer mu je bilo dosadno. Sve događaje koji slede čitamo kroz oči čoveka koji je u ropstvo prodao dečaka druge veroispovesti, na deset godina, posle čega može biti oslobođen ako primi hrišćanstvo. Bude njemu žao što se odrekao dečaka, ali samo zato što oseća nedostatak radne snage na plantaži koju je kupio novcem od prodaje dečaka.

Ne beše nikakvo čudo što grešim, jer ja nikad i nisam radio kako valja.

Ovo se mora predavati oprezno, na svakom koraku naglašavajući da nepoznato i neprijateljsko nisu sinonimi. I da, kad vidiš Engleza s puškom, treba da bežiš u cik-cak.

Omiljeni deo knjige u detinjstvu bila mi je upravo druga glava, od koje sam zapamtila samo primere Robinsonove snalažljivosti — spasavanje stvari sa olupine, pravljenje splava, postavljanje kampa koji će kasnije postati utvrđenje, uopšte preživljavanje na nepoznatom i pustom mestu posle brodoloma. Za to je potrebna velika snaga, kako tela tako i uma i duha, i velika volja za život koja junaka održava kroz sve nedaće koje je tokom godina zaslužio.

20170927_170941-01

Kada shvati da se našao na ostrvu, sa svih strana okružen nepoznatim vodama, Robinson počinje da žali za poginulim mornarima. Zato što je u dubini svoje pokvarene duše — uprkos svemu što je pokazao — dobar čovek odgojen u duhu hrišćanstva, pretpostavljamo. M-m. Zato što bi oni mogli da naprave novi brod, a on sam ne ume.

Što sam od oca dobio dobrih pouka, beše iščezlo pod uticajem neprekidnog osmogodišnjeg niza doživljaja na moru i stalnog opštenja sa ljudima koji mi behu slični; ljudima pokvarenim i bezbožnim do najvišeg stepena.

Ono što je za Robinsonov lik posebno važno jeste da se on nikada nije pokajao za svoja zlodela, iako kaže da je oslobođenje od greha jedino pravo spasenje. U trenucima iscrpljenosti, seća se dečaka kojeg je prodao u ropstvo i to krajnje iskreno pripisuje praktičnoj potrebi za radnikom na imanju (koje je na ostrvu stvorio loveći mladunce i pripitomljavajući ih kako bi se lakše služio njihovim mlekom, mesom, krznom).

Čitajući, primetićete redovno pozivanje na Bibliju i biblijske junake, što se može objasniti onom jednom Biblijom koju je Robinson spasao sa olupine. Budući da je ovo roman iz doba prosvetiteljstva, ta pominjanja imaju još jednu funkciju: da osvetle piščevo obrazovanje. I, naposletku, budući da je ovo roman iz ranog 18. veka, kada je Crkva imala izuzetno važnu ulogu u obrazovanju i svakodnevnom životu, sasvim je prirodno da i u poučnoj knjizi o ljudskoj prirodi i društvu ima bar toliku.

Uticaj Crkve primetićete i u naizgled bezazlenim zapažanjima. Tako Robinson pri prvom susretu sa domorocima objašnjava svoje utiske:

Videlo se da su sasvim goli bez ičega na sebi, ali se ne mogaše videti da li su žene ili ljudi.

20170927_170643-01

Podrazumevanje da je ‘čovek’ = muškarac,  tj. da žena nije čovek duboko je ukorenjeno u patrijarhalnom hrišćanstvu, i to vidimo na brojnim primerima u ovoj knjizi. Najočigledniji jeste onaj sa kraja romana, pošto Robinson bude spasen i vrati se u svoj stari život sa privilegijama:

Sem potrebnih namirnica, poslao sam sedam žena, koje bi mogle biti domaćice ili supruge onima koji hoće da ih uzmu.

Devojčice koja ovo čitaš, kakva osećanja u tebi budi gorenavedeni citat?

Zato je važno posvetiti ceo jedan školski čas njemu i sličnim. Poznajući istoriju, jer romani jesu slika istorije, čak i kad su avanturistički ili fantastični, jedino poznajući istoriju možemo iskusiti punu sadašnjost, i umeti da prepoznamo diskriminaciju u savremenom društvu.

A šta me je teralo da napustim stečeno bogatstvo, dobro snabdevenu plantažu, koja se poboljšavala i napredovala, pa da postanem nadzornik za utovar crnaca u Gvineji, kad bi strpljenje i vreme tako povećali moje imanje da bih crnce mogao kupovati od onih kojima je posao da ih donose?

Ako budete pažljivo čitali, možda zaključite da ljudožderi sa ostrva nisu ništa gori od Robinsonovih sunarodnika. Oni jesu bliski zverima, ali to znači i da ne prodaju decu u ropstvo i ne trguju živim osobama kao predmetima ili stokom. Poštenje je u primitivnom, koliko god bilo zastrašujuće; civilizacija je građena na podlosti i dvostrukim aršinima.

Uzmimo za primer Robinsonovog papagaja. Naučio ga je da ga zove po imenu, a njemu samom nadenuo ime Pol. Lepa, skladna slika čoveka i kućnog ljubimca, je l’ tako?

Sada se podsetimo scene posle spasavanja drugog ljudskog bića na ostrvu:

Najpre sam mu dao na znanje da će mu ime biti Petko, pošto sam mu u petak spasao život. Nazvao sam ga tako za uspomenu na to vreme. Naučio sam ga, dalje, da kaže gospodar, pa mu stavim do znanja da će mi to biti ime.

Mnogo mi se dopao, te sam uzeo na sebe da ga učim svemu što bi ga učinilo korisnim, okretnim i uslužnim.

Svi likovi osim Robinsona sporedni su, čak i Petko, koji je samo manje sporedan, zato što nam o svom samotnom boravku na ostrvu govori jedan egoista, kome je naročito važno da se njegova samoživost razume kao usamljenost.

20170927_170416-01

Upućenost na Bibliju tokom godina samovanja, i posledična upućenost u Bibliju, kombinovane sa Robinsonovom narcisoidnošću, učinile su da on sebe često upoređuje sa biblijskim junakom Jovom. Ako Bibliju niste čitali (retko ko u osnovnoj školi jeste), biće vam potrebno dodatno objašnjenje.

Naime, priča o Jovu, iz Biblije, priča je o večitom pitanju — Zašto se dobrim ljudima dešavaju loše stvari. Osnova priče o Jovu jeste njegova pravednost, dobrota, život posvećen ispunjenju dužnosti. S druge strane, junak priče o Robinsonu jeste licemerna i nezahvalna baraba. Robinsonovo stradanje bi, ako verujete u biblijsku pravdu, bilo kazna. Jovovo je iskušenje.

Roman o Robinsonu Krusou može se čitati i jednostavnije, kao priča o pobedi društva (oličenog u glavnom junaku) nad prirodom (koju predstavlja ostrvo i sve na njemu, uključujući i ljude druge boje kože), ali tako bi se propustile mnoge bitne pouke.

Nadam se da sam vam ovu lektiru raslojila tako da uvidite njenu vrednost, i da ćete je svakako pročitati, jer i od užasnih junaka može se mnogo naučiti — ako ništa drugo, ono kako ne treba. To je, na kraju krajeva, ako se prisetimo prve glave, i bio Defoov cilj.


Ova interpretacija školske lektire namerno nije pisana ‘prostim’ jezikom, koji se smatra dobrim za objašnjavanje lektire osnovcima. Smatram da je preuprošćeno predstavljanje komplikovanih dela razlog što školske drugare u poznijim godinama moramo da mjutujemo kad počne *ubaci rijaliti po izboru*.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s