beleške sa margine

Slađana Nina Perković – Kuhanje

Kad vidim „prva zbirka priča”, malo se bojim da otvorim, ali kad vidim Imprimatur, jedva čekam da pročitam. U takvom sam raspoloženju zasela sa kafom i knjigom i sveskom, da vidim šta će da se desi.

Zbirka „Kuhanje” sastoji se iz 12 priča o 12 sudbina, 12 izbora, ili o samo jednoj/jednom, u zavisnosti od toga sa koje strane privilegije gledate.

Naslov je vrlo zgodan za recenzentske igrarije tipa „literarne bravure iz kuhinje mlade autorke”, „žensko pismo po receptu Slađane Nine Perković”, „gorko-slatko iskustvo čitanja debitantske zbirke priča”… ali budući da mi je i od termina žensko pismo malo muka, preskočiću i prepustiti pomenuti svežanj podnaslovâ glagoljivijim.

Sjede za stolom. Ona sa jedne, on sa druge strane. Između njih je lonac iz koga se puši pileći paprikaš. Ona uzima u ruku kutljaču, nagne malo lonac, pa pažljivo zagrabi po dnu ne bi li uhvatila i zadnji komadić mesa. On voli meso i ne može zamisliti ručak bez njega. Njoj je svejedno. Potpuno je izgubila apetit. Sebi u tanjir naspe tek malo rijetke supe i koji krompir.

— A hljeb? Nisi nam odrezala hljeba.

Ko jednom prođe kroz atmosferu prve, naslovne priče u zbirci „Kuhanje”, moći će da je prepozna i nepotpisanu. Slađana Nina Perković spisateljica je autentičnog izraza, koji možemo, ako se potrudimo da mu pronađemo svetski poznatog parnjaka, uporediti sa onim kojim nas preplavljuje Dž. K. Rouling u svom prvom romanu za odrasle.

Humor utemeljen na junakinjinoj krađi knjige, pogrešne knjige, koja je razočarava u knjige i u nauku, raspršuje se detaljem iz posete biblioteci: junakinja na bibliotekarkine oči uzima roman Danijele Stil, a kad ova okrene leđa — krade knjigu iz oblasti praktične psihologije. Jer nije sramota čitati osvedočeno smeće, ali jeste priznati pred drugim čovekom da imaš mentalnih problema.

Resko i nenašminkano istresaju se tabui savremenog, tobože liberalnog društva, a sve uzgred, u pozadini „glavne priče”, kao što je slučaj i u životu van knjiga.

Prvi put je bilo užasno. Otkinula ona njemu glavu, otfikarila je kao da mu je vrat od papira, pa je na posrebrenom poslužavniku kupljenom u Trstu iznela pred zgradu. A pred zgradom, fino, između zapuštenog dječjeg igrališta i nelegalno podignutih garaža, stoji šporet na drva, sve iz njega kulja, čas plav, čas crven, čas žut dim. A na šporetu lonac. Voda u loncu usključala, samo što pokipjela nije, pa poklopac opasno klopoće. Ona priđe šporetu, otklopi lonac, pa u njega ubaci glavu. Tada primijeti da nije sama. Prilaze joj druge žene, sve ih zna, to su joj komšinice iz zgrade. Nose i one svoje lonce, pa ih stavljaju na vatru. Šporet je mali, ali stotinu je lonaca sigurno stalo na njegovu usijanu plohu.

U napomenama o rekvizitima i scenografiji nagovešteno je godište junakinje i muža joj (kupili su poslužavnik u Trstu, a u vremenu pripovedanja zgradu im okružuje divlja gradnja i divljaštvo iskaljeno na dečjem igralištu). U umnožavanju lonaca i kuvarica, koje se ipak nekako smeštaju oko jednog običnog šporeta na drva, ogleda se zapažanje slem pesnikinje o ženskom skupljanju da se napravi prostor za muško širenje. (Obratite pažnju kad se nađete u javnom prevozu, za početak. Obratite pažnju na zauzimanje prava na zauzimanje prostora.)

San je jedino gde frustracije mogu da se izraze, da isplivaju, ali žena nenaviknuta na slobodu, pa i slobodu metafore, to doživljava kao košmar — san u kojem ona i stotinu jednako sputanih preuzimaju kontrolu nad okolnostima koje inače, na javi, prihvataju kao prirodne, kao nešto što se podrazumeva takvo kakvo je i iz čega nema svrhe iskoračivati, a ni načina, za mnoge. Tako tri zabeležena sna pokazuju gradaciju utišavanja metafore, grafikon utonuća u ono „gde je ženi mesto”.

Međutim, budući da „Kuhanje” nije feministički manifest, već dokument o ženskom, teskoba tumačenja snova razvejava se (opet) humorom: jedino što junakinju sprečava da muža stvarno ubije jeste to što bi pukla bruka, a i bruku bi nekako izbegla kad bi imala dovoljno veliki zamrzivač da sakrije leš. 

Premjerila je i njega i zamrzivač sto puta, nije jednom.

Posebno je zanimljivo što se bavi starom ženom sa jednako ostarelim mužem. Nedostajalo nam je prave književnosti o „trećem dobu”, da se suprotstavi sparksovskoj patetici koja se naziva beletristikom a u stvari je poster za životno osiguranje koji više priliči šalter-sali nego bibliotekama. „Kuhanje” je zrela, inventivna književnost o životu posle(dnjih) „najboljih godina”.

20171113_151639-01

Čitajući drugu po redu, priču „Muškarac. Žena.”, najviše sam vremena provela između redova, razmišljajući o ratu. Znate kojem, onom što se s ove strane granice ne pominje. Istovremeno nikome ne želim takvo čitanje i želim da ga svi dožive. Rat nije pošast, nije okolnost, rat su isto ljudi. Naši i naši. Naročito posle, kad svi „junaci” unucima pričaju kako su bili kuvari pa zgodno ispadne da niko nije bio snajperista.

Uđem ti ja u prazan kupe i umalo da se onesvijestim od smrada (poslije sam se navikla i sve je bilo u redu).

Ovo u zagradi je taman-po-meri skica položaja žene u društvu, položaja živog stvora u zemljama pokojne Jugoslavije, za epitaf pošto od nas ne ostane ni drveta da se okači omča.

Na prvo prelistavanje jednostavna priča, „Čista obijest” jedna je od danas potrebnijih, aktuelnijih. Junakinjina putovanja i saputnica iz voza i životni saputnik karakterišu kao obest, ili što bi Politikini porodični kolumnisti rekli — hedonizam. Svako potraživanje prava na drugačiji put od zacrtanog biva sasečeno, a ako se potraživanje preskoči i, usled neke greške u vaspitanju pretpostavljeno pravo samo uzme, uzimačica ostaje bez odbrane, zato što je hedonistkinja, obesna i sebična.

Nije da joj je muž nešto branio, daleko od toga, ali dok je on bio živ, nije osjećala toliku potrebu da bude među narodom i da se veseli.

Moja pozicija pri tumačenju izborâ junakinjâ „Kuhanja” nezahvalna je, zato što sam u svom poslu i partnerskom odnosu ravnopravna. Malo je olakšava to što sam svesna svoje privilegovanosti, i što me ona ne zaslepljuje za borbe i odustajanja žena čije me priče okružuju.

20171113_152030-01

„Ravnoteža”, smeštena između putovanja i farbanja kose, liričnošću odudara od obeju, dok druga „umetnuta” priča, „Novogodišnji ugođaj”, to postiže naivnošću (kao da se autorka igra deteta koje se igra pisca). Treća po drugačijosti srodna ovima, naslovljena „Na podu”, ono je što je Matavulj želeo da napiše u „Beogradskoj deci”, ali nije imao ni fejsbuk-citate pripisane pogrešnim feministkinjama niti pogled iznutra na svet koji je postao karikatura samog sebe.

Opet pogleda na sat. Podne je prošlo, a Jelena se još uvijek nije vratila. Došla je tog jutra na njihov već ustaljeni ritual uljepšavanja i usput donijela kutiju punu romana i košaricu sa pletivom. Tako su to njih dvije radile otkako im je prije par mjeseci frizerka u prvom izbjegličkom konvoju zdimila iz grada. Farbale su jedna drugu, navijale kosu, lakirale nokte, a usput čitale romane i plele džempere. Ali eto, tog jutra Jelena je ostavila tek započeti lijevi rukav i nju napola nafarbanu. Mara iz prizemlja dojurila je na vrata sa viješću da dva uniformisana čojveka traže Jeleninog muža i ova je otrčala kao bez duše. Čekala ju je neko vrijeme, a onda je sama, pomoću ogledala, završila drugu polovinu glave. I šta sad ako joj kosa ispadne šarena?!

Ulepšavanje stvara privid stare normalnosti i služi kao oružje u borbi protiv nove, koja teži da poništi sve stare definicije, da ih mrakom i sušom restrikcija progna u zaborav.

Šta vrijedi to što ona nešto želi. Želje su velike, a svijet se oko nje sužava, smanjuje. Ljeto je, noći su prijatne, a ona ih zbog nekakvog policijskog sata glupo traći čitajući pored svijeće, kao da je devetnaesti vijek.

Rat je „njihov”, podele su „njihove”, granice koje premeštaju su „njihove”. A njoj je dosta i njenih, rodno zasnovanih ratova, podela i granica — koje je drže uvezanu ulogom ćerke koja podrazumeva pokornost, ulogom majke koju nije želela, okolnostima koje ne kontroliše. Ali, kada dobihje priliku da u svemu tome barem svojoj ćerki dozvoli slobodu, koliko se slobode može imati u „istorijski godinama”, u detinjstvu u kojem hula-hop čas udara o kauč, čas o ormar i svaki put pada na pod, junakinja „Farbanja” dečiji crtež na zidu sunđerom za pranje sudova pretvara u ogromnu, monstruoznu mrlju.

Za razliku od nje, nesnađene ratom, jedna od dveju nositeljki „Priče o Crnoj i Sijedoj”, borkinja iz četrdesetih, kao neprijatelja slobode vidi mir (stari, patrijarhalni mir koji porodicu vraća na predratni režim, iako se sve ostalo (naoko ili nazbilju) promenilo).

I onda taj mir. Misliš da život tek počinje. Nije ti ni na kraj pameti da se zapravo najuzbudljiviji dio tvog života upravo završio. I onda šta… Civilni život. Brak. Djeca. Posao. Kuhanje. Spremanje. Peglanje. Pravljenje zimnice. Trpljenje kojekakvih budala.

„Priča o Crnoj i Sijedoj”, u ovoj zbirci najduža, čita se kao eliptirani roman o prijateljstvu i prijateljicama, i teško je dijaloge raščešljati tako da se odredi gde je u fokusu prijateljstvo kao univerzalni motiv, a gde se isključivo zasniva na ženskosti konkretnih prijateljica. Njeno centralno mesto u knjizi (uprkos parnom broju priča) potvrđuje da se „Kuhanje” ne takmiči u — kako je neko zgodno primetio — paraolimpijadi nazvanoj žensko pismo, nego osvaja prostor u opštem sloju savremene književnosti koji joj po pravu (i osnovu kvaliteta) pripada. (Ne smemo to mesto nepriznavati samo zato što muški pored police sa tablom DOMAĆE neće listom posegnuti za njom. Nas ionako ima više.)

sladjana-nina-medium
Fotografija preuzeta sa: lolamagazin.com

Košmarnost i psihodeličnost „Najezde”, koja se čita kao kad spavaš gladna, neobično se lako pretapa u „Epitaf za Maru T.” — koji je epitaf za nekadašnjost, jer sa smenom stanarâ smena načinâ života postaje jasnije vidljiva.

Više me je od atmosfere, bar u prerazmišljavanju „Najezde”, interesovao okvir. 

Napisana je u formi dnevnika sa komentarima, što zahteva odgovor — ko je pisao komentare na Majine dnevničke zapise, i kako je došao do njih. Da li se Maja priključila talasu sve istih ljudi koji se sa svojom belom tehnikom useljavaju i iseljavaju ostavljajući za sobom samo knjige koje nikome neće biti od koristi? Da li su neku bombu preživele bubašvabe i sveska, a Maja ne? Ili je Maja izmišljena za potrebe stilske vežbe?

Pre nego što sam došla do odgovora, iz proze sa margine rata odvučena sam u hotelsku sobu u San Hozeu, u priču uzdrmavajuće melanholičnu, sposobnu da raspiri potištenost (svesna sam oksimoronskih fugni u sintagmama, ne brinite; doći će vam jedine logične kad pročitate „Putnicu”).

Mrzila sam ga jer je mogao pisati. Nije mi bilo jasno kako neko može tek tako sjediti i pisati o stvarima koje nikada zaista nije iskusio. Lagati. Izmišljati. Pretvarati se. Ja sam odavno izgubila svaki osjećaj za mrtve riječi.

U braku dvoje pisaca, ona intenzivnije oseća, on plodnije piše. Ona je zagušena njegovim uspehom, ali i dalje orbitira oko ideje o zajednici, on razliku među njihovim potrebama ne vidi, a razlika u uspehu mu dođe normalna. Ona je, na koncu, nesrećna. On je, nepromenjeno, pisac.

Zaključna priča, „Susret”, nije slučajno zaključna. Izazivački banalna, kao da te zasipa pljuvačkom dok čitaš (kao junakinja ogledalo u kojem vidi ružnu davnu poznanicu), a ti čitaš jer ne smeš da prestaneš, jer šta ako je to i tvoj susret sa sobom.

20171113_151813-01

„Kuhanje” je samo obimom mala knjiga. U njoj se i nož za hleb i ukosnica i štapić od zastave sa mitinga i pleteća igla čitaju kao Damoklov mač za Gordijev čvor patrijarhalnog vaspitanja.

Slađana Nina Perković mogla bi više i ne pisati, a ostati značajna za prozu našeg veka. Na nama je, čitateljkama, samo da utvrdimo na kom je nivou značajna za koji deo naših ženskosti.

 

Uz čitanje slušati: Nevermore

Advertisements

One thought on “Slađana Nina Perković – Kuhanje

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s