Nezaboravno kolektivno samoubistvo – Arto Pasilina

Činjenica je da sam ipak malo starkofil. Hoću reći, privlači me sever. I severnjaci. I severnjačka proza, koja mi je bliska uprkos svim geografsko-kulturološkim faktorima. Onomad kad sam bila razmaštana prema Islandu, pa na neodređeno zastala u Vojvodini, to je bio čest povod za zajebanciju na moj račun, u starom, južnom društvu. Neodređeno zadržavanje preraslo je u ljubav, čini se obostranu, a od leda ostala je pomenuta starkofilija i nikad sasvim objašnjena opčinjenost severnoevropskom literaturom.

To je umesto mene donelo odluku o izboru knjige za drugo prerazmišljavanje sa IK „Odiseja”, i bez moje svesne namere opteretilo čitanje očekivanjima. Pripremila sam se za mrklinu, za resku turobnost i melanholičnu svežinu, i već na prvoj strani bila zatečena, ironično, hladnim tušem.

Roman otvara mlaka alegorija o vekovnoj borbi finskog naroda sa potištenošću. Čitanje se nastavlja u jednako mlitavoj nadi da će pisanje prevagnuti na vejavicu ili barem saunu. Spojler: ne prevagnjava. Da je bar to kvalitetna odmakutost od topline, ili nekakav kritički otklon od hladnoće, knjiga sa ovakvom temom mogla bi mi postati i omiljena. Ali tu se već nameće ono o babi i točkovima.

Život je izgubio smisao. Da je bar bilo nade da izbije rat, ili barem revolucija. Ali svet je poslednjih godina usmeren ka miru. To je, naravno, dobro, ali za vojnika to znači besposlicu. Sadašnja finska omladina bori se s društvom ispisujući sprejom grafite. Za komandovanje takvom revolucijom ili prevratom nisu potrebni pukovnici. 

Koeficijent citatnosti probija plafon, a ton ovog romana objavljenog 1990. godine ostaje mlak, tako da umesto da izraste u klasik, izrasta u svežanj floskula s bledunjavom fabulom gratis.

Nekoliko poglavlja od zaključka da je Pasilina finski Koeljo, događaji počinju da utiču na tekst, pa on postaje čitljiviji. Ipak, neinovativan humor i dubokozvučeća opšta mesta koja sama sebi predstavljaju svrhu učvršćuju me u stavu da ja nisam prava čitačica za ovu knjigu. A vi, bilo da volite ravne priče o neobičnim poduhvatima ili ‘priče u širem smislu’, koje se daju citirati u (is)prazno i tranžirati na rečenice ‘za svaku priliku’, volećete Pasilinu više nego što je meni pošlo za rukom.

Vidljiv trud izdavača ne uspeva da našminka stil autora, koji pak u potpunosti uspeva da smlači sasvim pristojnu i potencijalno urnebesnu priču. I pored sveg truda uloženog u otvoreno čitanje, ja ne nalazim umetničku opravdanost isušenja zdrave osnove romana. Kao da pisac nije dorastao ideji, kao da mu niko nikad nije rekao da nije duhovit koliko veruje da jeste.

Videh nedavno ovaj (de)motivacioni momenat na nekoj fejsbuk stranici. On do u tačku sažima početak putovanja samoubica iz knjige, i do poslednje trotačke razotkriva epilog. Ne brinite, nisam ništa stvarno spojlovala, ne može se o radnji reći ništa više od onoga sa zadnje korice, a razvoj odnosa između glavnih likova prozre se čim stupe na scenu. I kad smo već kod najava na koricama, nikako nisam uspela da između njih sretnem taj ‘beskrajno duhoviti’ roman. Ili on nije tamo, ili je problem u meni kao čitateljki koja je već zavolela duhovitost skraćenih formi Alana Beneta. Uglavnom, nije isključeno da sam previše očekivala, kao ni da je autor teksta na koricama očekivao premalo.

Nije kao da je humor osetno isforsiran, nije kao da je nešto upadljivo loše… Samo je sve nedovoljno za uspelo književno delo. Uspelost nije garant uspešnosti, to znamo. Zato ne treba da nas čudi što uspešnost među čitalaštvom nije pravi(lni) odraz uspelosti.

Ulina želja za životom izazvala je u društvu izvesno podozrenje, kao što je i pozitivan odnos Sepa Sorojnena prema svetu ocenjen kao lakomislen. 

Jasno mi je da je poenta motivacije apsurd i da je poenta romana nalaženje motivacije za apsurd — onog jednog razloga za ostanak iz motivacionih postera. Zato se ne koprcam previše u labavim, čak romantičarski labavim nitima kauzalnosti. One su jasne. U stvari, sve je jasno. Ali ništa nije dovoljno.

Toliko savršeno urnebesnih situacija (davljenje najboljeg plivača armije! pukovnikovo odlaganje smrti zbog godišnjeg odmora sudskog izvršitelja koji treba da mu dopuni testament! nedopuštanje zabavljanja ‘zabludelim’ ženama iz društva!), dobro zapaženih i ocenjenih kao takvih, protraćeno je između paragrafa koji liče na brzopis predmaterijala za knjigu.

Sasvim uverljivi, iako meni s ove strane EU opasača najmanje zamislivi, jesu dodatni razlozi za pridruživanje samoubicama. Kako bi vlasnik uspešnog saobraćajnog preduzeća ikako mogao da pomisli da je jedini na svetu nesrećan i da treba da se ubije! Hoću reći, čim ima dovoljno da preživi, trebalo bi da mu je to dovoljan razlog da ostane živ. Mojim zemljacima jeste. Fincu, izgleda, treba više. Ne znam da li mu zavidim i da li mu vredi zavideti na nečem takvom. Znam da Balkanca treba sažaljevati zbog niskih standardâ.

U Poriju živi Rauno Korpela, vlasnik i direktor saobraćajnog preduzeća „Korpeline brze linije”. Korpela je sklon samoubistvu i odgovorio je na oglas, ali nije mogao da dođe na sastanak jer je tog vikenda morao da preuzme novi autobus iz fabrike vozika u Lietu. Prevoznik Korpela se mnogo obradovao telefonskom pozivu. Rekao je da je u poslednje vreme često pred dilemom da li da se ubije ili da naruči novi autobus. Bio je u tom raspoloženju i kad je zazvonio telefon, ali je živnuo kada su ga buduće samoubice upoznale sa svojim planovima.* 

Nižu se apsurdi kapitalizma, poput detaljnog opisa performansa i enterijera autobusa kojim samoubice kreću na poslednju ekskurziju. To je jedan od malobrojnih uspelih delova.

Korpela je odlučio da u novi autobus marke ‘delta džambo star’ neće kročiti ni bahati pijanci, niti će u njemu povraćati kao u svinjcu, niti će iko gurati molitvenike u otvore za ventilaciju. 

Stoga je rešio da ga ustupi za samoubistvo sletanjem sa krajnje severne litice Finske. Ovde sam se, konačno, nasmejala.

Ne promiču mi satira i njeni simptomi, poput ironije i hiperbole, ali i dalje nisam ubeđena u istinu ovog romana. Shvatam da pukovnikova distanca od Helene Pusari predstavlja šire stanje u romantičnim težnjama Finaca devedesetih — unutarknjiževno, spajanje sprečava plan završetka putovanja, a vanknjiževno, kada se simbol razmota i rastrese kao tepisi u proleće, svako dopuštanje pomisli na trajnost sprečava svest o neminovnoj smrti. I taj autobus, koji bi mogao trajati decenijama, tu je samo da posluži kao šleper samoubica do dna mora.

Pukovnik se pitao šta to oni zapravo rade: skupljaju najteže slučajeve kako bi sprečili ljude da se ubiju na svoju ruku. S druge strane, oni se voze ka Severnom rtu sa jasnim naumom, što znači da se smrt odlaže samo nakratko. 

Samoubice iz autobusa ne odobravaju samoubistvo na svoju ruku. Ipak, odaju poštu onima koji su se iz grupe izdvojili i zapravo izašli iz života. Na grob im polažu vence sa istim natpisom — U spomen prethodniku, sledbenici — koji prihvataju kao slogan, kao mantru, što navlači na pomisao da se nikad i neće kolektivno samoubiti. Jer, svakako će predvodnike slediti u smrti, koliko god im put bio zaobilazan. (Ja sam od polovine knjige, od muke, počela da navijam za smrt, nadajući se samo da će umreti ekološki.)

Pronalaženje novog smisla u putovanju rastvara dvoslojni motiv — vožnja do mesta za samoubistvo odgovara shvatanju života kao putovanja u smrt. I to bi bilo idealno kad ne bi bilo objašnjeno tako da ne možeš da ga ne primetiš, da ne možeš da misliš drugačije.

Repetitivnošću u prikazivanju situacija i ljudi verovatno se htelo postići potcrtavanje apsurda naravi i vremena, ali suviše se daleko otišlo u tome. Ostao je kljakav hroničarski pristup. Jezikom našeg vremena rečeno, obrnuo je igricu. Rečenice su sakate; celina romana je kao irvas bez jedne noge.

To ume da bude simpatično, doduše, kao kod naslovljavanja glavnih likova. Oni su uvek definisani preko svojih zanimanja — preko kapitalističkog šifrarnika. Jedini element stila koji odgovara očekivanjima nahranjenim glasovitošću autora. Svet samoubica priznaje samo taj jedan šifrarnik, iako ‘kvarilac tuge’ Sorojnen tvrdi da nije tako. Moj stav je negde između — da, kapitalizam je zlo, ali svet je i dalje po sebi lep. Pasilinini junaci s početka romana bi me kamenovali.

Zaokret u odnosu ‘kvarilac tuge’ — ‘samoubice’ nastaje kada oni odluče da se ipak ne ubiju (ŠOKANTNO!), a on počne da im pripoveda horore ‘iz stvarnog života’. Tako je Pasilina valjda hteo da napravi balans, da održi priču na istoj klackalici sa koje je krenula. Slabašan pokušaj, na nivou osnovnoškolskog zadatka. Vidi se da plan postoji, ali nije sproveden do nivoa umetnosti. Tu je u stvari problem romana: društvena istina je očigledna, ali umetnička je nepostojeća. Ukoliko je u tome bila poenta, skidam kapu.

Da je mlađi, ili neiskusniji, preporučila bih mu brušenje stila, ali šta preporučiti čoveku koji je bio priznat pisac pre nego što sam se ja rodila?

Jedan po jedan shvatali su da je svet ipak prijatno mesto za život, a problemi za koje su u Finskoj mislili da su nesavladivi, ovde su se, na drugom kraju Evrope, činili trivijalnim. Dugo putovanje sa društvom iste sudbine probudilo je želju za životom. Zajedništvo je ojačalo samopouzdanje. Oslobođenje od stega uske sredine proširilo im je horizonte. Život je počeo da im se dopada na nov način. Budućnost im je delovala daleko svetlije nego što se činila početkom leta. 

Sve bojazni koje sam imala pred pisanje recenzije ugasio je citirani pasus. Godište ne sme biti džoker, popularnost ne sme biti osnova za respekt. Ima ko će se voditi statistikom iz biografije. Ja biram da se vodim tekstom koji imam pred sobom. A on zvuči kao prepričavanje pročitanog romana o nekom duhovitom nezaboravnom kolektivnom samoubistvu. U mojoj školi, nastavnik bi podvukao sve i crvenom olovkom na margini napisao: ‘Potkrepi’. 

Da bih o Artu Pasilini kao komplet piscu (pre)sudila, morala bih da pročitam bar još nekoliko delâ. Nažalost, iskustvo sa „Nezaboravnim kolektivnim samoubistvom” učinilo je da ga dopišem na ne-čitati-više listu.

Na Pamukovom primeru vidimo da (mega)popularnost nije znak nekvaliteta. Na Pasilininom primeru vidimo zašto se pretpostavlja obrnuto.

---

*Čitam ovaj odlomak ponovo, i pokušavam da zamislim jednog Zorana Rajzena iz Pomoravlja kako razmatra samoubistvo. Nikako mi ne polazi za maštom. Šta ti je standard — Finci stalno moraju da iznalaze nove razloge da umru.