Ništa se nije desilo – Stefan Janjić

Lepo, bre.
Roman „Ništa se nije desilo” slojevit je i sadržajan. (Može knjiga biti slojevita i bez pravog sadržaja, kao prazan burek.)
Malo post(-), malo nalik na Sremčev moderni realizam, malo Volter, malo autentična skromnost koja bi priču stavila u prvi plan, da je ne zaseni, ali ne bi ni da je nameće. E, ta nenametljivost stilu ne oduzima prodornost i čvrstinu, nego mu upravo daje prostora da radi sve ono što dobar stil inače radi, kad nije sputan arogancijom vlasnika.
Na prvi pogled prve strane (šta ću) — retko pismena knjiga.
Na prvi zalogaj — retko ukusna.
Svaka klitika je na svom mestu, ali tako da to stvarno bude njeno mesto, ne okrnjivši melodiju. Prelivi u ritmu, pauze, pretapanja, fonetska stilska sredstva upregnuta za sve pare, sve je tu i sve isto onako — nenametljivo. Rečenice su stabilne, jezik i misli se oko njih premeću i upošljavaju, ali ne umaraju. (Opis onoga što pripovedač vidi kad zažmuri mogao bi se proširiti na celu knjigu: kako krenemo da hvatamo fokus šablona, on se preinači. Treperavo a prozno, nesumnjivo prozno.) Forma pokazuje veštinu i neopsednutost svojom veštinom — što je danas najređa kombinacija. Stefan Janjić je stvaralac koji se ne loži na svoje stvoreno, iako u stvaranju ima umeća, pažnje, verzijâ (ne uvek očiglednih).

Priču nam u prvom licu kazuje Vidak, student medicine, nepouzdani pripovedač koji se brani, ograđuje od poverenja koje bi slušalac (u najširoj spoljašnjosti knjige — čitalac) slučajno mogao da mu pokloni. Fino je napravljen, gotovo organski, reklo bi se živ student. On kao idealnog recipijenta zamišlja osobu čije se lice ne vidi, kako bi se zaštitio od pretpostavljenog saznanja da mu je priča dosadna. I do kraja, do poslednje strane, mahom će odluke donositi na osnovu procene da li i koliko će sebe zaštititi nekim postupkom.
Detalji, kao što je umetanje šavova na čaršavu (da li oznaka materijalnog ili duhovnog statusa ili kombinacije ili njihove uzročno-posledične povezanosti, ili samo prazan detalj — zamka za čitaoca naviknutog da traži skrivena značenja), čine sve što Vidak priča stvarnim, opipljivim, bliskim. I već na sledećoj strani, u sledećem trenutku, autor se koristi klimavim odnosom između pripovedača i čitaoca da nagovesti osnovno pitanje romana:

Dodirujem bele rane na svom čaršavu, zamišljam Brankinu ruku kako ih zašiva, i pomišljam kako bi bilo dobro da okrenem dušek naopako. Na njemu je tri meseca pre mog useljenja ležao neko drugi, a taj neko je sada mrtav, pa ja — ubeđujući sebe da nije reč o sujeverju, ni slučajno o sujeverju — skidam čaršav i podižem dušek. Izgleda da se ovog kopernikanskog obrta neko dosetio pre mene: druga strana bila je pokrivena sitnim flekama krvi. Nikad ih nisam prebrojao, čak ni onda kada sam stan očistio od svih svojih tragova, zauvek ga napustivši, ali sam u jednom zamagljenom trenutku pomislio kako ih ima pet — od čega su dve dominantne — i tu sam pomisao zapamtio kao neopoziv podatak. Pomislio sam još (ili izmislio) da je raspored fleka identičan rasutim zvezdama na zastavi Samoe. 

I ta parenteza, to ili izmislio, pratiće priču, pripovedača, sagovornike i odsutnog čija se građa otkriva, do kraja knjige, težajući i težajući dok se ne preobrazi u bukagije.
Nijedan detalj nije slučajan, ni usamljen (bilo bi glupavo da jeste, uzevši u obzir broj strana). Tako imamo čehovljevski Mikijev almanah, čehovljevske skandinavke, čehovljevski lepak za miševe…, pa i Platona naopačke (poštansko sanduče iz rodnog mesta u oku pripovedača ostaje urezano kao ideja poštanskog sandučeta), što, ako dopustite, može da pokrene vrtlog pitanja u stilu kokoška-ili-jaje.
Skidanje kraste sa istine o porodičnom satu, onom sa korica, čvršće anticipira tok radnje. Ta jedna prokazana ‘bela’ laž na ličnom planu pokazuje trenutak izbora lakšeg puta, lakoću kanonizacije laži, ako je samo uverljiva i(li) utešna, i tako približava pripovedača i ličnost objekta pripovedanja, koji je lažov na širem, opštem, istorijskom planu, i čije su laži, opet, mozaici uskih, ličnih sudbina.

Epizoda iz detinjstva govori se i sluša u jednom dahu, ubrzano, trči se preko čitavog događaja i premotava do epiloga, tako da čak i ne dozvoli predugo zadržavanje na pitanju Odakle ja ovo znam?, mada je odgovor naišao još ranije, u spisku knjiga iz Nikolinog stana — „Kula” Ive Andrića.
„Akcione” epizode imaju ne samo funkciju da razbiju monotonost utonućâ u sebe, nego i da budu okidač za nova promišljanja o sopstvenoj neadekvatnosti, koja imaju neki svoj vozni red po kojem opsedaju pripovedača: neredovno, ali uvek kad se samo čini da je za njih spreman.

Vučem se pored ceste, kao poslednji čovek na svetu. Prvi je zagrizao jabuku, poslednji će se ugušiti odgriskom, neće biti nikoga da izvede Hajmlihov zahvat. 

Prva rečenica ga dotera do patetike, a on se salonskim aforizmom druge odbrani od produžetka. Pritom, jasno je da je to u junaku/pripovedaču, kojem je autor prepustio sve svoje umeće i znanje, i povukao se na korice.
Čak i pri pogledu na ikonu Bogorodice, junak/pripovedač pomišlja na njenu anatomiju, na moguću devijaciju nosnog septuma. Zapanjujuće je to što on zbog toga ne deluje pretenciozno: jasno je da mu je ta distanca jedina prava zona komfora u kontaktu sa svetom. On mora da razmišlja u terminima, tobože ironično, tobože odsutno, da ne bi samo osećao. A oseti se da oseća suviše intenzivno za svoje dobro, a i za dobro romana koji cilja u ćoše suprotno od patetičnog.

Gde se nalaze sigurne tačke naše prošlosti, ako ih već nema u sećanjima? 

Koren mistifikacije sopstvene prošlosti pronalazi u pismenim zadacima na temu „Kako sam proveo letnji raspust”, koja ga je obavezivala na laž, jer istinu ne bi umeo da učini dovoljno zanimljivom.  Dirljiva je vezanost tog dečaka iz sećanja za semantičke pregibe u komunikaciji. (Nekim čitaocima biće suviše bliska, neki je neće ni primetiti.)

Stan je bio toliko opterećen imovinom bivšeg vlasnika da nisam imao gde da ostavim svoju odeću, obuću, knjige, pa čak ni četkicu za zube. Sve je stajalo netaknuto od dana pogreba. Da mi je Nenadović Nikola, novinar — tako je pisalo na vratima — u nekom trenutku pozvonio na ta ista vrata, ne bih se mnogo začudio, jer je iznajmljeni prostor i dalje bio nedvosmisleno njegov. 

Sistematičnost Kiša i vrtoglavost Eka (umesto obrnuto) daju knjizi onu kako-bog-zapoveda postmodernost, ali ona ostaje autentična, na pravoj strani oštrice između erudicije i derivacije.
Zanimljivo je pratiti autorovu ruku kako vodi junaka/pripovedača u istraživanju Nikoline biblioteke. Vidak na jednoj od polica pronalazi sabrana dela Ive Andrića otpisana iz biblioteke kao knjige s greškom. Ono što je u pragmatičnom smislu greška, što knjige lišava osnovne namene, u postupku isleđivanja vlasnika i dela može biti neprocenjivo. Greške koje biblioteka nije mogla da oprosti jesu: beline, spojene stranice, po dva različita teksta štampana jedan preko drugog. Sve su to nesumnjivi nedostaci fizičke knjige, ali na planu ove, „Ništa se nije desilo”, u prenesenom značenju, postaju svojstva koja je određuju kao postmodernističku:

1. beline — odsutnosti (Nikole, stanodavke, majke…)
2. spojene stranice — monolitnost u suštini slojevitog narativa
3. dva teksta jedan preko drugog — palimpsest (glasom voditeljke Slagalice: jasna asocijacija!)

(Neću komentarisati to što na polici nedostaju baš „Znakovi pored puta” — ostaviću to osmejku prepoznavanja koji ćemo nad knjigom podeliti.)

Žena s razglasa otkriva nam kuda sve možemo poći umesto tamo kuda smo se uputili, kojim linijama, u koje vreme i s kog perona. 

Roman „Ništa se nije desilo” na momente zazvuči isuviše verovatno, kao da ti stoji preblizu ili, što moja majka kaže o jednom Andrićevom, kao da ti neko brkne u oko. To ne postižu samo studentske predispitne samoprezirne introinspekcije s podtonom samosažaljenja (Kažiprstom desne ruke opipavam nepročitane delove knjige i plaši me taj beskonačni slap, deluje mi da bih se mogao ugušiti u sopstvenom neznanju. // Iako to ne bih zaista učinio — kao što se mnogi ljudi nikad ne bi ubili, pa ipak razmišljaju o tome koja je vrsta samoubistva najlagodnija — ja sam planirao svoj povratak na selo, povratak kravama i krupari, pašnjaku i muzilici, prikolici i plastu sena. // Ponekad se osećam toliko glupo da želim da zaplačem, kao da se suzama može sprati osećanje beznađa i gluposti), nego i dokumentarne mrvice o našem dobu (pregovaranje i cenkanje sa sobom o davanju ili nedavanju novca prosjakinji; želja da u autobusu niko ne sedne do njega; stanodavci koji primaju samo devojke; predizborne hemijske i upaljači).
Ono što se ne menja, što istrajava i svedoči svakom dobu i svim predizborima, jesu babe i predrasude. A predrasude konkretne babe, Branke, orbitiraju oko Beograda:

To su ljudi koje ništa ne zanima. To su zgrade bez cveća i dece, samo beton i staklo. Na betonu rupe, a na staklu jara. To nije saobraćaj, to je osinjak. Tamo drvo raste samo u saksiji. Na pijacama se prodaju paradajz od plastike i jabuka od kartona. Tamo se ne zna ko pije, a ko plaća. U Beograd čovek ide samo kad mora. 

Baba je potpuno ovodimenzionalna, a priča o njoj čitljiva toliko da sam sigurna da nije sa istom lakoćom pisana. Rada tu ima, brušenja, kalemljenja, neodustajanja.

Bakine rituale moraš izvući iz zemlje u kojoj su nikli, pa im se zagledati u spleteno korenje, ukoliko želiš da ih razumeš. 

Interesantno kako se u ovoj generaciji (Gilmor, Krivokapić, Janjić…) ispoljava upućenost na babu, na domaćičko-ritualno i ženski princip, motiv implicitnog matrijarha koji tinja ispod marame i kecelje ruralne tradicije. Opčinjujuće je, zapravo. Kao kad postaješ svestan da prisustvuješ stvaranju istorije. Valjda ću dočekati da se obrisi nove književnosti, poetike čija je ova generacija preteča, izoštre dovoljno da mogu da ih prepoznam, umesto što je slutim čkiljeći kroz redove.

Pronađeni dnevnik, okađeno opšte mesto, otvara pitanje na koje će tek druga knjiga odgovoriti — pripada li Stefan Janjić današnjoj postmoderni nehipsterski, neironično, ili se (korak dalje) tek igra klišeima epohe.
Kakav god odgovor bio, sigurno je da živimo i čitamo u dobu pogrešnom za svojost.
Živimo u eri akademije, i to u takvoj njenoj verziji u kojoj se originalnost ne dopušta. Ako se ne poštapaš fusnotama i ne naslanjaš na prethodnike — nisi. Zato nam je književnost, koliko god spolja delovala slobodnije (u odnosu na npr. pozni 19. i rani 20. vek), u stvari sputana. Šta god da se napiše, ma bilo i zaista autentično, naići će na streljački vod književnih arhe(tip)ologa i kritičarskih entuzijasta naoružan spiskovima spiskova kojima sebi i publici željnoj dobrog vajkanja ‘potvrđuju’ da nema ničeg novog pod suncem i da je sve već napisano. Iz te nužde čestit pisac i pribegava ‘pronađenom rukopisu’ — kao da tom zamišljenom streljačkom vodu kaže: Jeste, i ovo je već napisano, ja vam ga samo priređujem.
Zabavlja me to što je u dnevničkim zapisima Janjić fino ismejao novinarski manirizam u književnim tekstovima. Paradiranje frazama i dekomponovanim predikatima na mahove deluje preterano, ali postiže i drugi cilj — moguća identifikacija čitaoca sa autorom zapisa sprečena je. Zabavlja me i to što je Nenadović Nikolu, slinu od novinara, ubio baš apendiksom. Smejala sam se da su mi suze pošle.

Imao sam predosećaj da isečak koji sam pronašao u fioci, onaj gde je Amela preobražena u Radmilu, nije bio jedini. Imao sam još jedan predosećaj: da ću preostale naći u ostavi. 

Odlaganje opisa pronalaska dokaza, kad se već zna i kakvi su i gde će biti pronađeni, do samog razrešenja deluje kao — pa, kao odlaganje orgazma pri masturbaciji, da bi razrešenje nestrpljivog čitaoca postidelo i zadivilo Janjićevim minijaturističkim provlačenjem niti tobožnjih uzgrednosti čije je veze na početku bilo lako prevideti. Trenutak suočavanja naspram trenutka izostanka suočavanja, stanka koja u međutrenutku bljesne naličjem ušivenog i divno zaglađenog rascepa priče (poput slike na spomeniku, koja je prvo kompliment pa dokument), odgovara košmarnosti koja prati suprotstavljanje Sna i Nesanice.
Da li je to milosrđe ili proračunati kukavičluk, da li je Vidak u suštini svetlo snažan ili to belina glumi svetlost, ostavljam raspravama na času obrade lektire.
Uz čitanje slušati: Metric (akustične)