Pisac koji je poklonio svoju biblioteku
Ima ljudi koji knjigu doživljavaju prvenstveno kao predmet, kao nešto što treba da se čuva u zatečenom stanju. Vlada u poslednje vreme neko knjigolopoklonstvo u svetu, naročito po ovim knjiškim fejsbuk grupama. Pričaju kako će tehnologija ubiti knjigu, kako treba paziti na biblioteke fizičkih knjiga, braniti ih od zlih elektronskih, i primetila sam čak tendenciju da se knjige ne pozajmljuju, da se jedva i skidaju sa polica, da se više pazi na hrbat nego na sadržaj knjige.
Za Stefana Radulovića, autora prozno-pesničke zbirke Vrtlog (CreateSpace, 2016), poznatog i kao ‘onaj što je čitavu biblioteku Nobelovaca poklonio preko fejsbuka’ (jednu od tih knjiga poklanja i ovog meseca, preko Prerazmišljavanja — detalji su na kraju teksta!), važnija je knjiga kao ideja.
I ja cenim knjigu kao knjigu, mislim da treba da se čuva, u smislu da se ne uništava. Svako ko voli knjige želi da ima neku svoju biblioteku, da ima da se pohvali, da se slika s tim… Da uzme nekad i da pročita nešto, ali da može i da pokaže. Lovci imaju preparirane životinje, sportisti imaju trofeje, čitači knjige, to tako ide. Ali, knjiga nije samo predmet, ona predstavlja priču, nečije znanje, nečije ideje u tom ukoričenom pakovanju. Korice mogu biti ovakve i onakve, tvrde, meke, koričenje može biti tako loše da joj beže strane, ali ona i dalje priča istu priču, nosi iste ideje.
Stefanova knjiga sastoji se iz pesama, priča i putopisa, koji se mogu čitati zasebno ili redom. Za sada se može kupiti samo preko interneta. Nazvana je Vrtlog, kako kaže, zato što skuplja i vuče sva njegova iskustva u jednom pravcu, koji se na neki način slio u objavljivanje te knjige. Povratne informacije su, kaže, pomešane. Kao i sama sadržina, uostalom. Obično se čitaocu dopadne jedna vrsta teksta, ona najbliža njegovom senzibilitetu. Oni koji hvale pesme, imaju šta da zamere prozi, i obrnuto.
U svetlu akcije poklanjanja knjiga drugih autora, upitala sam ga kako bi se osećao kada bi se neko tako lako odrekao knjige sa njegovim potpisom, da li bi baš to bilo ispunjenje jedne od ideja Vrtloga.
Ja sam i u predgovoru napisao nešto slično — ako ti se knjiga iz bilo kog razloga ne dopadne ili više ne želiš da je imaš, zaboravi je u gradskom prevozu, ubaci nekome u sanduče, pruži joj drugu šansu sa drugim čitaocem.
U istoriji je poznato mnogo pisaca koji su bili nomadi. Neke je inspirisalo kretanje među ljudima, dok bi neki putovali u pokretnim bibliotekama. Stefan, s treće strane, putuje ‘lajt’: svoju biblioteku rasipa na putu, poklanja sve ono što bi ga opteretilo, stvarajući tako sa ljudima veze po čijem se tragu može vratiti u bilo koji grad.
Kako te knjige kruže, poklanjanjem, sa njima kruže i njihove ideje. Neke od najvećih ideja, pak, uspevaju da se odvoje od korica, od stranica, od slova, i inspirišu dalje.
- Koliko je ostavljanje biblioteke za sobom teško, a koliko je zapravo oslobađajuće?
Teško je ostaviti knjige koje nam nešto zaista znače, a ostavljanje ostalih jeste oslobođenje. Neke od njih smo pročitali jedva jednom, i nema više potrebe da budu kod nas, kad mogu nekom drugom pomoći na neki način. Iz većine knjiga koje sam u akciji poklonio povukao sam ono što mi se sviđa, a ostalo je ostalo tu među koricama. Da li ću ih ponovo čitati, ko zna, a nekome će biti drage.
Neke od poklonjenih knjiga, priznaje, možda je pročitao u pogrešno vreme. Kao jednu od njih izdvaja Malog princa.
Ja sam Malog princa pročitao u osmom razredu. Danas znam da ima neko drveće, neka planeta, baobab, nešto, znam ko je napisao i to mi je dosta. Možda bih je danas, kao mnogi koji su je pročitali drugi put pod stare dane, potpuno drugačije doživeo.
Možda je to zato što sam morao da je pročitam — lektira, znaš… Retko koju lektiru sam kasnije ponovo pročitao, osim Andrića i Žila Verna.
Pitala sam ga i koja bi knjiga bila idealan poklon za njega. Da znamo, ako poželimo da ga obradujemo nečim, u znak zahvalnosti za ono što je uradio za nas.
Orvelova 1984.
- A koju knjigu bi ti poklonio, slučajnom prolazniku, da je sada imaš pri ruci?
Dalas ’63, Kingov. To je jedna od retkih njegovih koja mi se svidela, mislim da bi je trebalo pročitati. Dosta je dublje i lepše i pametnije to u knjizi nego u seriji. Serija je, čini mi se, napravljena pre svega da se zarade pare. Ali, ono, mene je serija i navela na knjigu, tako da je dobra zbog toga.
Kada razmenjujemo knjige ‘na neviđeno’, po grupama na fejsbuku ili u onim večito ozloglašenim piramidolikim akcijama, stičemo nove prijatelje i pronalazimo sličnosti gde smo ranije videli samo razlike.
Prvenstveno sam zbog toga akciju objavio u grupi Knjige, knjige, knjigice. Tu nas ima iz raznih zemalja bivše Jugoslavije, a ja mislim da je važno da se upoznajemo međusobno, jer sve ono što nam je zajedničko često zanemarujemo upravo tražeći razlike između sebe.
Ja bih bio najsretniji kada bi ta moja akcija dovela do još više sličnih, da se ponovo upoznamo.
Jer, kad sa nekim razmeniš knjigu, ti razmeniš lepu reč, razmeniš ideju, podeliš iskustvo, ulepšaš i oplemeniš nečiji život. A čini mi se da najviše fali takve povezanosti među bliskim ljudima. Što smo bliži, to smo manje povezani. Koliko god veze među nama bile čvrste, mi ih neprestano oslabljujemo podrazumevanjem, nečinjenjem ničega da ih još ojačamo.
Najviše bi me obradovalo kad bi poklonjene knjige, posebno one koje je želelo više ljudi, pronašle put i do ostalih, da svaka na kraju završi kod onog kome se najviše dopala.
Tako je Knjiga o džungli stigla do mene, da joj Prerazmišljavanje bude usputna stanica. Ostala je kao jedina neuručena knjiga, i Stefan ju je dao meni, da poklonim nekome od vas. Sve što treba da uradite jeste da u komentaru napišete koji vam je omiljeni lik iz Knjige o džungli, i zašto baš taj. (O dobitniku će odlučiti random.org, a na njemu je da je prosleđuje dalje, ako želi.)