Svetski dan nalivpera

Možda znate, možda tek sad saznajete, da je danas (po jednom od onih čudnih kalendara u kojima je svaki dan — Dan) Svetski dan nalivpera. Žimiti.

Pojma ne bih imala da moja dobra vila Vera s bloga Busy Skinny Style ne voli povremeno da mi mune link koji je podseti na mene. A ovaj Dan jeste mojiji od većine.

Ako ste ovde od početka, sećate se da je prva profilna Prerazmišljavanja, pre logoa i ostalih simptoma napretka stranice, bila spontano okinuta fotografija nalivpera i naočara na svesci koja je davnih dana tati služila za vođenje inventara, dok se meni nije dopala toliko da je izrezao prvih nekoliko ispisanih stranica i prepustio mi je da u njoj pišem beleške o pročitanim knjigama.

Bilo je to baš ovo nalivpero, tada staro ravno 40 godina, a sada 40 i još koju. Pripadalo je mojoj tetki dok je išla u osnovnu školu, onda lenčarilo u njenom špajzu dok jednom slučajno nije iskrslo u razgovoru, praćeno reakcijom koja sad ne bi stala u slova, ali dovoljno je reći da mi ga je zaslužila.

To nije moje prvo pero — kao dete, pokušavala sam da pišem pravim guščijim perom, i nije baš išlo (nisam znala da ga treba zarezati, a u selu nije bilo interneta niti osobe koju bi to zanimalo i koju bih mogla da pitam).

Kasnije sam, kad su roditelji videli čemu mi služi tuš koji kupuju za likovno, dobila i svoje prvo nalivpero, šareno, ‘školsko’. Nije baš najbolje radilo, kočilo je, presušivalo, kapalo… ali bilo je taaaako kul za pisanje pisama — do tada smo sestra i ja već imale svoje sobe i improvizovano poštansko sanduče na zidu između naših vrata.

Od kako sama punim svoj novčanik, u svakom gradu koji posetim prvo potražim papirnicu, da kupim suvenir-pero.

Na fakultetu sam kao izborni predmet na trećoj godini uzela Ćiriličke rukopise, samo zato što se na vežbama učila kaligrafija. Odatle zanimanje za naročite vrste vrhova pera, ne samo u pogledu debljine, nego i zakrivljenosti, dužine, gravura…

Ljudi koji me dobro znaju, a i oni koji samo prate moj lični (ne blogov) Instagram, znaju da ne mogu da pogreše ako me povedu u razgledanje kaktusâ ili perâ i da mi je pero čak idelaniji poklon od saksije sa cvećem ili knjige — pero ne traži posebno mesto pored prozora, i ako već imam identično, ne smeta, za razliku od petstotog primerka džepnog Malog princa, koji ne mogu da poklonim dalje, jer nije red, pa se onda ljutim na sebe jer znam da ne bi trebalo da ga ne želim.

Uglavnom, tako je za jedan rođendan u kolekciju novih stiglo ovo:

… a proletos kolekciju antikvarnih obogatilo ovo, poklon od bivše učenice:

Najradije pišem onim starinskim, sa rezervoarom i pumpicom, ali pošto često menjam boje mastila, raznobojni patroni su najpraktičnije rešenje. Zato se još ne odričem ‘školskih’ nalivpera, iako nisu ni najlepša ni najposlušnija, ako ne koštaju novčanik i po.

Prijatelji Prerazmišljavanja koji u nagradnim igrama dobiju knjigu, uz nju često dobiju i pisamce i(li) poseban citat napisan ovim čudovištem sa fotke iznad.

Nego, sad kad sam vas udavila pričom o svojoj opsesiji(ci), da pitam — pišete li nalivperom? (Kakvim? Od kada? U kojim prilikama? Zašto? (I zašto ne?))

I, imate li neku ljubav ove sorte, koja nije baš skroz vezana za knjige, ali vama je (skoro) jednako važna?