Vila Šatorica – Boris Mišić

Prva priča Vile šatorice, Anđelina pesma, naivna je i nedozrela, ali obećavajuća. Pokazuje da pisac svoje junake posmatra izbliza. Toliko izbliza da vidi njihove fiziološke reakcije na svet koji je oko njih oblikovao.

Blistava, užarena kugla pekla joj je oči. Znoj joj je curio niz čelo, leđa i vrat.

Rešenja u fabuli, nažalost, nisu samo naivna, kao pisana u naivnom dobu za čitaoca u naivnijem, nego i preskočena. Kao da nedostaje jedan korak koji će dati opravdanje za događaje posle uvodne postavke sveta. Kao da je roman kojem nije dopušteno da poraste od ideje do konačnog proizvoda.

Moguće je da Boris Mišić ima u sebi toliko svetova, da mu je dosad bilo nemoguće naći vremena i strpljenja da ih sve razvije. Nadajmo se da je ova faza skribomanije pri kraju, i da nas očekuju romani. Jer, Anđelina pesma je zdrav kostur romana za decu, priče o Daci mogu biti lep Young Adult, za koji se kod nas tržište tek otvara. Crvena, plava, žuta ima potencijal mopasanovske novele na granici čudesnog, ako se pažljivo popune za sada labavo vezana mesta u nacrtu. (Nisam ni bila svesna da sam odlučila da ih čitam kao nacrte, dok nisam ovo napisala.)

Dete Dinare je dobra priča, ali ni ona nije baš najbolje napisana. Treba pronaći bolja rešenja za uvođenje Anine i Klaudijine motivacije. Ono sa podnaslovima je prosto lenjo. Ipak, uprkos nedoslednostima, uprkos brojnim stilskim i gramatičkim greškama, ovu priču treba izdvojiti, uz Dugine zmije i Mrtve snove, kao zapravo zaokruženu ideju, kojoj pristaje kratka forma. Jedan dobar lektor i jedan dobar urednik doteraće sve za novo izdanje.

Kao najostvarenija u domenu folklornog horora izdvaja se priča Mrtvi snovi, koju izlaže austrijski vojnik u Šumadiji u Prvom svetskom ratu. Ona se na istoj ravni preklapa sa pričama čiji su pripovedači srpski vojnici u Bosni 80 godina kasnije. Folklor diriguje motivima, ali atmosferu nosi ispovedni ton naglašeno nepouzdanog pripovedača, bilo da je priča u rangu ‘lovačke’ iz 1994, koja se prećutkuje saborcima, ili dnevnika koji se samo prividno želi sačuvati, iz 1914.

Vila šatorica, pored fantastičnih, sadrži i čiste ratne priče, bez ikakvog natprirodnog začina. Njihovu jezgrovitu narodskost kvari nemar prema jeziku, koji počinje kod nedoslednosti u upotrebi ekavice i ijekavice, a ponegde ide i do pogrešnog padeža. Da priče ne zaslužuju bolje, ne bih se na te greške ni osvrtala.

Ono na šta MORAM da se osvrnem, i na šta ću se osvrtati kad god je budem čitala, jeste pozicija pripovedača i njen značaj za percipiranje ličnosti i stavova junaka, ali i samog autora.

Za početak, opisi ženskih tela moraju se čitati sa prikačenim podsetnikom na vojnički diskurs junaka — pripovedača, gde njihova naglašena stereotipizirana seksualnost nasuprot smradu i stradanju predstavlja život, ideal mladosti koja se ne vraća i koja se u ratu prva stroši, ili kao erotska fanfikcija povodom Dragiše Vasića, kako bi se bez izvijanja obrva i nabiranja nosa preguralo preko njih.

Priča Moje godine za tvoje uredno hrani patrijarhalnu retoriku, najkonkretnije od svih razvijajući stari koncept: junak — osvajač koji veruje u pravo jačeg usred bitke tek tako otima ženu koju prvi put vidi, od koje nije mogao dobiti nikakav znak da želi da joj se to dogodi, ali ispostavlja se da je ona *ubaci htonsko biće po izboru*, što njega oslobađa odgovornosti za svoje postupke. A i da nije bila *htonsko biće po izboru*, dovoljno je što je lepa. Ahem:

Zbog ovakvih žena se potežu noževi, brat ustaje na brata…

Kriva je, jasno. A i samo demon-žene idu same po livadi.

Na to se fino nastavlja detalj iz priče Leptir, gde junak (ovde i pripovedač) govori o tome kako nije iskoristio pijanu onesvešćenu drugaricu svoje devojke, jer ‘nije tolika svinja da svoju devojku prevari sa njenom najboljom drugaricom’. On je potpuno nesvestan da silovanje i prevara nisu u istoj moralnoj kategoriji, da je jedno svinjarija a drugo zločin. Naravno, ta devojka koju nije ‘iskoristio’ ispostavlja se kao biće Tame, tako da nema mesta brizi za njenu bezbednost. Samo demon-žene idu po studentskim sobama na after.

Uglavnom, junaci nisu izuzetni po vrlinama ili nedaobog moralnom kompasu, već po fizičkoj snazi, lepoti, vezi sa magijom. Kada su te priče u prvom licu, i granica između pisca i pripovedača najzamagljenija, oni se premeću u žive, antijunake iz komšiluka, čiji ispovedni ton bez pitanja ulazi u čitaočev lični prostor, izazivajući fizičko gađenje. Još ću se pitati da li je to odlika niskog stila ili visoke ingenioznosti. Namerno ili simptomatično (o tome se može raspravljati u tomovima) muška objektivizacija žene pisana je kao prirodna, biološka stvar, a ženska objektivizacija muškarca kao demonska i pogrešna. Jedino Dacine priče nisu natrpane vojnicima, studentima, pijancima koji polažu neosporivo pravo na ženu, koji ne razlikuju silovanje od strasti, osim kada su na njegovom drugom kraju.

Čovek dubokog iskustva i široke mašte, pisac kojem treba pomoći da ostvari svoj puni potencijal, Boris ne uzdrmava društvene norme, ne unosi u literaturu ništa dosad neviđeno, ali može doprineti horizontima domaće fantastike za mlade, ukoliko se ozbiljno posveti (romano)pisanju.

Znate onu tumblr želju da neko napiše priču u kojoj se glavni junak zaljubljuje u čitaoca? E, Boris Mišić joj je u jednom trenu bio na tragu. Još bi se mogao vratiti po njemu, pričom Bilo jednom ispod Uilice planine.

Njena junakinja — pripovedačica Daca sasvim je neobična devojka i sasvim neobična veštica ‘stare krvi’. O njoj bih čitala roman za romanom, bestidno, kao što sam u srednjoj čitala Lori Ferija Stolarc. Umesto serijala koji bi mogao obeležiti srednjoškolske dane neke druge ljubiteljke fantastike, ovde u dva pasusa saznajemo da Daca ima neprijatelje, tzv. Senovite, koji vršljaju Novim Sadom, i prijatelje među vilama iz svog rodnog kraja, sa kojima se hvata u kolo i pleše.

Pričala sam vam o Senovitim? Ne? Senoviti su krajnji proizvod CIA, NSA, Pentagona i svih tih sličnih organizacija, zver koja se otrže kontroli, i već reži ne samo na ostatak sveta, već i na one koji su je stvorili.

Ovakvo nabacivanje informacija, nepotpunost sa prazninom umesto nagoveštaja… nerviraju strašno. Napisano jeste verovatno, ali nije uverljivo. Jer, uverljivost se gradi, ne pretpostavlja. Inače sam sva za in medias res, ali ovo zahteva strpljivo razlaganje. Nije zgusnuto pa da opravda kratku formu, nego bukvalno fale delovi između. A dovoljno je ambiciozno i intrigantno da želim po roman umesto svake priče.

Osećam se izigranom, jer osećam da bi svaka Dacina prepričana avantura imala šta da pruži, kad bi se njoj pružila prilika. Opšta mesta poput boje očiju i kose likova, klišei poput ljubavnih trouglova i ‘frendzone’… sve bi to uz više mesa, više mišića na priči, bilo mnogo, mnogo prihvatljivije.

S druge strane, dopada mi se što je autor, otvorivši se u ovoj priči za magiju, staru krv, elementarno, otvorio svoj um i za eros u svim datim oblicima, bez stega heteronormativiteta.

Kad smo već kod erosa, i Jedne julske večeri u Grahovu bila bi dobra epizodna knjižica, kao prilog serijalu o Daci, Kratak drugi život Bri Taner Dacinom Sumraku. Uspela bi kao grafička novela čak, da se u deskripciji izostave nezgrapne reči i preslika atmosfera.

Gorezahtevanu uverljivost donosi Daca u gradu tame.

Neka baba me je smarala i naterala da dođem u Futog, ubeđena da joj unuku zaposeda karpatski demon. Čim sam stigla, znala sam da je to notorna glupost. Mala je imala samo krvavu stolicu i zapišan krevet. Da je karpatski demon uistinu tu boravio, creva bi joj bila po zidu, a srce okačeno na luster.

Kad piše ono što sam ZNA, što jasno vidi pred sobom, ne poluverovatne teorije zavere, nego realnost svojih junaka, blisku, fiziološku, naturalistički precizno zapaženu, piše redove pune duha, uverljive, koji otvaraju apetit.

*

Tomas Man je smatrao da literatura počinje tamo gde prestaje sentimentalnost, da se moramo osloboditi lične emocije da bismo kvalitetno izazvali emociju kod čitaoca. Kod autora ove zbirke, akcenat nije na odnosu pisac—čitalac, uprkos povremenim direktnim obraćanjima pripovedača, nego na vezi između pisca i junaka. U pričama Vile šatorice junak mora da nađe mir, da bi pisac našao smisao.

Boris Mišić ne balansira, on upadljivo oscilira između rodoljubive ushićenosti sa kojom je nemoguće poistovetiti se ako mu nisi srodan, i preciznosti ohlađenog pogleda. Između krika i fotografije. On je duboko dirnut rodnim pejzažom, ne jednom i trajno, nego svaki put kad pomisli na njega. To naizmenično oplemenjuje njegovu književničkost i čini njegovo stvaralaštvo manje opštim.

Čitajući priče, upoznajemo njegovu dušu koja takođe oscilira između planinskog brzaka i ravničarske mrtvaje, igrajući se lirske zanimljive geografije. Nisu to najuspelija mesta, ali doprinose dopadljivosti Borisovog senzibiliteta. (Čitam te deskriptivne delove opet, i pomišljam kako je omiljen na slavama i drugim porodičnim događajima. Garant je dobar ujak ili stric, sa bajkama u jednoj i slatkišima u drugoj ruci.)

U vreme pisanja ovog teksta, Boris Mišić ima četrdesetak godina, izgleda kao da ima dvadesetak, a oseća kao da se bliži šezdesetoj. Čudan momak. Ne bi me iznenadilo da saznam da se stvarno druži sa vilama. To bi i opravdalo, jedino to bi potpuno opravdalo nezastajanje da se popune rupe u pričama.

Ono što će meni od ove knjige ostati jesu mogućnosti svetova — u suštini ne različitih od našeg, ali širih i dubljih; ustrojenih po pravilima sveta iz kojeg autor potiče, ali sa još nedoglednim granicama.

Vila šatorica jeste brzopis iskustava još nesnađenog pisca, kojem je krajnje vreme da uspori, odabere ma koju od skiciranih tema, i napiše nam roman.

Čekamo.

__________
Uz čitanje slušati: Rainbow