Zmaj i Milena – Matilda Veljković

Vuk ti na putu, trnka ti na glavi, časan te krst ubio!

Knjiga naslovljena „Zmaj i Milena” pasusom na zadnjoj korici određena je kao roman, a podnaslovom kao ‘povest o drevnoj srpskoj magiji‘, ali i jednu i drugu odrednicu samo delimično opravdava. Ima mnogo likova, kao u romanu, i ima mnogo magije, kao u podnaslovu. Ima i zmaja i Milene, ali do njih ćemo tek doći.

Atmosferom legendarna, ambijentom ruralna i glišićevska, knjiga se otvara upečatljivom scenom porođaja, istovremeno bajkovitom i hiperrealističnom, što skoro potpuno poništava pomenuti glišićevski momenat, zamenjujući ga vrsnim gejmenovskim, i to iz doba od „Zvezdane prašine” naovamo.

Devojčica se rađa pod sudbonosnim okolnostima, koje, naglašeno je, nisu sramota, ali jesu obeležje izuzetnosti. A znamo iz čitalačkog i ličnijeg iskustva da izuzetnost nameće otpadništvo. Majka, iz straha od reakcije sela, iako tehnički ne živi u njemu, prećutkuje način na koji je Stanka došla na svet.

Čoveka strah ume da navede na zlo, a grupu ljudi na lavinu zla.

(Za razliku od jednako novoizdatog i svežepročitanog „Kuhanja”, koje jasno problematizuje patrijarhalno društvo,) „Zmaj i Milena”, vezujući se za folklor, uzima patrijarhat kao konstantu, uvodeći veštice, vračare, vilenice i ine (da, namerno sam) u svojstvu pomoćnica/ odmoćnica zajednici na njemu zasnovanoj, koje se ne bave menjanjem ili bar isticanjem nedostataka sistema, već preživljavanjem u njemu i saživljavanjem sa drugima unutar njega. Tako je potencijal za revolucionarno stavljen u drugi plan. Fokus je isključivo na smeštanju legendarnog u realnu geografiju i realističnu istoriju — na oživljavanju, kako podnaslov kaže, drevne srpske magije (mada tu ima i ciganske i vlaške), ne na osavremenjivanju pogleda na nju. Majka od stida ne sme da uđe u berbernicu da bi potražila pomoć za sina, sin domaćin tera majku iz sobe pošto je poslužila rakiju namernicima, i ništa to nije pogrešno, to je tako.

„Vampir!”, izusti starac u jednoj reči, kao da od svog mesa odvali komad.

Jezik ekspresivan, često amalgam arhaičnog i savremenog, uvodi čitaoca u svet drugačiji od našeg, ali iz kojeg ovaj napaja korenje. Na nesreću, češće se primeti nasilno približavanje registara, pa će se ne jednom ‘deva malo opustiti’, što priliči više parodiranim nego čisto starinskim devama. Sintaksa bajačka, razgovorna, ruralna, kada neometano teče, predstavlja u svojoj prirodnoj fragmentarnosti jedan od blistavijih elemenata priče, koja tada zaista postaje povest, pripovest, povesmo.

Niti zna šta joj duša noću radi ni Bože sačuvaj.

Oscilacije između jezgrovitih divotâ u deskripcijama, poput epiteta svele muškatle (za radoznale babe na ulici), i nepotrebnih naivnih teatralnosti (npr. Bez mnogo razmišljanja reši da ih ukloni iz svog života. Zauvek.) odlika su stila koji još nije ušao u odgovarajući kolosek, pa vrda i predstavlja opasnost i po autora i po priču.

Evidentno je da Veljković tehnički bolje vlada dijalozima, živom narodnom i narodskom rečju, nego unutrašnjim monolozima i predstavljanjem previranja u likovima, naročito onim koji joj po duši nisu bliski. Zato neki postupci deluju nemotivisani — tj. motivisani samo tvrdnjom autorke, ne i nečim čvršćim, uverljivijim, iz same priče. Ona zna zašto je nešto kako jeste, u to se ne može posumnjati, ali ne dopušta čitaocu da sam promisli — sve kazuje, čak i ono što je pre toga pokazala, što dovodi do nagomilavanja stilskih viškova (da, čak i u ovako kratkom tekstu!) poput duša te drage žene ili objašnjavala je kroz plač nesrećna žena. (Ako čitalac do tog trenutka nije uveren da je žena nesrećna ili dobrodušna, komentar ga neće privoleti.)

Naslov „Zmaj i Milena” navešće vas na pomisao da je priča jedna, o jednom zmaju i jednoj Mileni, da ima jedan tok ili bar jedan sliv.

Nema.

Veliki broj likova i motivskih celina nameće utisak da je knjiga nastala kao što se izazivaju predskazanja — rasipanjem pričâ kao zrnâ pasulja, da padnu kako im volja, pa će se već usput skupiti pod jednu temu. A priče ostaju više naporedne nego međusobno uslovljene, što je šteta, jer grči potencijal jedne ljudske komedije snoviđenja i pričina u bonsai-roman. Impozantna, raskošna građa ostaje kao sklopljena lepeza — tu je, lepa je, ali ne vrši poso.

Ipak, prvu knjigu Matilde Veljković vredi pročitati, najpre jer podseća na bogatstvo narodnih verovanja i onostranih opravdanja za nastranosti čoveka, zatim zbog upoznavanja sa motivom dobre svekrve, na koji je naš folklor čekao vekovima, i koji je ovde valjano razvijen, i naposletku radi svih onih mikropriča (o Lesniku, o čobaninu kojeg su mučile More pa se odrekao kontakta sa ženama, o imaginarnim prijateljima devojčice predodređene za magiju). Nikako se ne sme zaobići centrirano pa malo iščašeno predivo vlaških obreda u kojima je seks valuta, oruđe i cilj, i vračara koje telu služe koliko se i služe njim, ni odrastanje deteta na onom svetu (motiv meni do sada poznat samo preko Toni Morison), kao ni neiscrpan izvor meta-zabavnosti verovanja da krst pomaže protiv nečisti, ali samo kad se njime baje.

Ono što se ne ističe dovoljno, a trebalo bi, jeste vezanost Matilde Veljković, prvenstveno likovne umetnice, za mirise, i njihovo stavljanje u spregu sa ostalim elementima opisa: od lirskoepskog mirisa lavande koji nalikuje na devojačku dušu, do hiperrealističnog vonja krvavice i znoja koji se vuče iza ludog Neviše.

To što konkretnog zmaja i konkretnu Milenu ne čitamo kao glavne junake glavne priče nikako ne čini naslov neadekvatnim. Uostalom, ‘glavne priče’, u očekivanom smislu, između ovih korica nema.

Naslovni zmaj bi mogao biti metonimijski imenilac za natprirodno, a Milena za ljudsko. To bi glavnom junakinjom romana, ako ga još smemo tako nazvati, učinilo magiju samu.

Uz čitanje slušati: splet narodnih kolâ s Mlave, tiho

Izdavač: Matilda Veljković