misli povodom · prerazmišljavanje

Prođe Karavan fantastike kroz Novi Sad

Karavan fantastike čine Srđan Tomić, Nemanja Jovanov i Duško Blagojević. Odvažni, gepeka punog knjiga, prelaze kilometre i kilometre kako bi u svakom gradu koji im otvori vrata predstavili svoj rad.

Karavan fantastike nije projekat u smislu koji smo toj reči prikačili koristeći se njom da zamažemo svoju realnu nepoduzetnost.

Karavan fantastike je reč na delu.

Trojica novih autora rešila je, kako kaže, da iz kafane pređe u auto, a svoje knjige iz magacina mrtvih slova u knjižarama dovede pred živu publiku. Ovo sve može zvučati preterano samo onome ko ne sluti koliko je put knjige, čak i kad bude priznata od izdavača i stavljena na neki raf u nekoj knjižari, od skupljača prašine do čitanog skupljača prašine, komplikovan i zahtevan. Pre popularnosti mora doći vidljivost, a vidljivost se plaća promocijom. Danas je objavljeni pisac ostavljen da sam sebi bude promoter, sam svoj agent prodaje, sam objašnjavač svojih metafora na književnim večerima (ako uspe da ih organizuje, isto sam), dok izdavač iz brojki ne iščupa zaključak da ima koristi od njega. (Iz ovog računa izuzimam ‘izdavače s dušom’, kako ih naziva Bojan Krivokapić. U stvari, izuzimaju se sami.)

Elem, pozove me onomad Nemanja Jovanov, kolega kolumnista sa Bosonoge, da svratim do Kulturnog centra Novog Sada i pogledam kako Karavan radi.

Pre nego što sam mogla da se sretnem s Karavanom, imala sam divnu priliku da se upoznam sa rupom umesto plakata na oglasnoj tabli KCNS-a (koja u svojoj meri objašnjava obeshrabrujući broj golih stolica u sali), sa grupom studenata komparatistike zbunjenih koliko i ja, u potrazi za putokazom ili sličnim znakom da nije promašila datum, zgradu, grad, i sa portirom koji je, pre nego što nam je odgovorio na pitanje, kod službe higijene morao da se raspita „jel’ ima nešto na spratu”.

20180125_194149

Govornici su nastupili sa zdravom mešavinom prisnosti i profesionalizma. Nisu se bavili prepričavanjem svojih knjiga, nego pravim razgovorom, komunicirajući naizmenično među sobom i sa publikom, nižući asocijacije i dobacujući se lajtmotivima, postavljajući jedan drugom spontane leksičko-stilske ‘lopovske’ da bi se teme nadovezivale glatko, stvarajući tako sponu između svojih ideja i onih sa kojima je publika došla, suprotstavljajući ih pod uglom koji daje najširi spektar značenja elemenata reči tamnica. Publika, čini se, nije imala posebna očekivanja, a dobila je nešto poput analognog podkasta o borbi knjige sa mrakom i borbi knjigom za svetlo. Pre-milenijalskim jezikom — kvalitetno tematsko književno veče.

Srđan Tomić (Kolevka snova — Vučja noć) otvorio je dijalog bombastičnom sintagmom ‘utamničena kultura‘, potencirajući značaj marketinga u današnjem spisateljskom zanatu, ističući potrebu da se vodi pravi, živi dijalog sa publikom, koja je izrodila Karavan. * Njegov opis rešetaka na tamnici u meni je izazvao asocijaciju na frazu ‘sito i rešeto’, koja vremenom gubi na svežini, ali ne i na preciznosti, bar kad je reč o putu mladog stvaraoca.

Duško Blagojević (Dragojl ratnici — Duhovi rata, Nevidljivi grad) nadovezao se konkretnijom varijantom tamnice kao simbola iz njegovih knjiga, koji rasteže do tvrdnje: Rat je tamnica.

Ključ moramo pronaći u sebi.

— Duško Blagojević

Nemanja Jovanov (Priča o odrastanju čovečanstva — Belina) rasvetljava ideju tamnice kao mraka koji nosimo u sebi,  se na Duškovo shvatanje ključa. * Iskoračenje van tamnice zapravo je iskoračenje iz sebe, iz samonametnutih okvira, iz straha od promene. Jer to je sa druge strane rešetaka — promena, dok je tamnica poznata i bliska.

Znanje je majka moći, a moć je maćeha znanju.

— Srđan Tomić

Govornici su načitani, tj. ne čitaju samo ono što pišu, niti svoje korene vide samo u žanrovskoj književnosti. Oslanjaju svoje tumačenje sveta pre svega na klasike, podvlačeći ideju da je žanr komercijalna kategorija, a značaj dela negde ispod etikete. Spontaniji delovi razgovora, kad se čini da su potpuno zaboravili gde su i da nisu sami, šeta od analize stvaralačkog procesa do tumačenja motivacije i cilja pohodâ Pavla Isakoviča i Ahmeta Šaba. Ipak tvrde da je fantastika pravo mesto da se započne otključavanje.

Naše je pravo da se bavimo velikim pitanjima, i naša sloboda da se otisnemo u svetove koji samo drugačije izgledaju, a u stvari nisu analogija sa našim, nego upravo on sam.

— Nemanja Jovanov

Ne može se književnovečerati a ne čuti bar dve reči o rijaliti programima. Srećom, niko se od trojice nije ‘upecao’, tako da je svakome iz publike ostalo da sa sobom razreši to pitanje.

Odgovor do kojeg sam ja stigla jeste da rijaliti predstavlja simptom utamničenosti pojedinca u mejnstrimu, tek produžetak antičke ideje da je progonstvo gore od smrti, jer u rijaliti programima, kao i u društvu, izlazak je otpadništvo, kazna, a ostanak pod ključem nagrada za dobro vladanje.

Društvo bi kobajagi da bude spaseno od sablazni ‘rijaliti kulture’, ne shvatajući ni njene domete ni svoje mesto kao učesnika u njoj. A pojedinci, oni smeli, svesni da niko neće doći da ih povede ka izlazu — već su sa druge strane vrata.

20180125_203517
Kako bi vreme pokazalo vrednost dela, delo najpre mora da bude viđeno. Karavan fantastike izvodi svoje delo pred test publike, koja ga prosleđuje testu vremena.
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s