misli povodom · Razgovori

„Svi pišu ono što bi voleli da čitaju” — razgovor sa Tihomirom Jovanovićem

Tihomir Jovanović se fantastikom bavi iz hobija. Više od dvadeset godina. Onako usput. Napiše neku priču, novelu, knjigu–dve, prevede jednog Lavkrafta dok uređuje dva fanzina, organizuje SF konvenciju, onako usput, ništa ozbiljno. Kad već ide na taj „pravi” posao, on usput uređuje almanah stvaralaštva radnika, znate već — iz hobija, ide čovek tamo svaki dan.
Na Razlistavanju, u društvu najbližeg saradnika Svetislava Filipovića, predsednika Udruženja fanova naučne fantastike „SCI&FI”, pričao nam je o aktivnostima Udruženja, nastanku i razvoju fandoma, fanzina i fanfikcije, kako u svetu tako i kod nas, predstavio svoj uređivački i stvaralački rad i podelio nekoliko knjiga zadovoljnim knjigoložnicima. Nakon završenog programa, imali smo želju da još malo popričamo sa njim, a sada imamo želju da taj razgovor podelimo sa vama.

 

_MG_5171

Ljubiteljima fantastike poznat je vaš predan „fantastičan” rad, kako u pisanju knjiga, novela i priča, tako i u organizaciji raznih događaja, uglavnom pri Udruženju fanova naučne fantastike „SCI&FI”. Ujedno prevodite i uređujete izdanja „SF almanah Terra” i „SF portal”. Napisali ste zbirku priča „Palisade i čadori”, i njen nastavak u vidu romana „Baka Mandini krugovi”. Verovatno sam nešto i preskočila. Da li su svi fantastičari toliki zaluđenici? (Znam da ja jesam.)

Zato se, valjda, i zovu fantastičari, što su zaluđenici, neki manje, neki više. Što se mene tiče, pored toga što se bavim fantastikom kao nekim svojim hobijem, imam redovan posao tako da ne mogu da budem baš toliki zaluđenik.

Radite u EMS, i tamo uređujete almanah stvaralaštva radnika „Kolonada”, u kojem su zastupljene priče, pesme i likovni radovi radnika. Šta vas je podstaklo na taj korak i kako su radnici reagovali na tu ideju?

To je krenulo spontano, jedna koleginica piše pesme, ja sam pisao priče i onda smo na nekom od sindikalnih sastanaka pričali kako bi bilo dobro da se tako nešto napravi. Predsednik sindikata je imao razumevanja za to, i odvojio je novac da se napravi publikacija. U početku smo svi imali sumnje da će uopšte zaživeti, znate kako je to neobično kad neko čita pa pored toga još i piše – sa tim čovekom  nešto sigurno nije u redu. Tih prvih par brojeva je bilo malo teže izgurati, međutim, sada je već u pripremi osmi broj (izlazi jednom godišnje) i to lepo funkcioniše.

Da li primećujete napredak kod ljudi koji učestvuju?

Da, naravno. U prvim brojevima bile su zastupljene neke malo „tanje” priče, sada je to već ozbiljnije. Slike su značajno bolje, mada se ja i ne razumem previše u slikarstvo, ali napredak je očigledan.

U kojoj od pobrojanih aktivnosti najviše uživate?

Naravno, najviše uživam u onome što je lično moje, a to je pisanje. Prevođenjem se bavim kada nemam previše inspiracije za pisanje pa da ne bih, što kažu klinci, „blejao”, prevodim tekstove za naše fanzine i uglavnom to budu neki stariji pisci, majstori. Ne posežemo za nekim novim piscima koji su trenutno hit u svetu. Prvo, za njih postoje autorska prava, a drugo, želimo mlađim čitaocima da pokažemo kako se nekada pisalo i razmišljalo, i kako su oni zamišljali ovaj svet u kome sada živimo.

Već smo pomenuli kako su fantastičari prilično posvećeni i predani, kako pisci, tako i fanovi, dodala bih i da imaju i tu neku čudnu potrebu da porede naše pisce sa vanvremenskim legendama svetske fantastike. Tako Tešića porede sa Tolkinom, vas sa Pračetom. Kako doživljavate to poređenje i ko je najviše uticao na vaše stvaralaštvo?

Ne znam šta bi Pračet rekao na to što me porede sa njim. Sada, pošto nije u mogućnosti da se brani, ja mogu da se širim koliko hoću. Stavljao sam ja u svoje knjige te fusnote koje sam voleo da čitam kod Pračeta, mada ih je on vremenom sve manje koristio, i taj njegov humor je imao uticaja na moje knjige. Lik iz moje knjige, baka Manda, donekle liči, a dosta se i razlikuje od njegovih veštica – Bake Vedervaks i Nane Og („Veštice na putu”), one su poslužile kao inspiracija da se takav lik uvede u priču, a taj lik je vremenom prerastao u centralnu figuru. Iako su glavni junaci Arsenije i Obrenije (zasnovani na Asteriksu i Obeliksu), baka Manda je dominantan lik koji je svojom pojavom i sposobnostima uspeo da se izbori za mesto glavnog junaka knjige („Baka Mandini krugovi”).

Gde se u žanru najugodnije osećate?

Upravo u onome što najviše pišem u poslednje vreme, ta neka komična fantastika, poput Terija Pračeta i Daglasa Adamsa.

(Tika je ovim probudio visoka očekivanja, Pračet mi je pri samom vrhu omiljenih pisaca, a Adams njihov neprikosnoveni predvodnik)

Tu su dve priče o Baka Mandi, a sada pišem priču koja je smeštena u neki drugi svet, u doba bivše SFRJ, u doba komunizma i nešto ranije, gde se likovi bave nekim istorijskim dešavanjima, i moglo bi se reći da je mešavina Alana Forda i Dosijea X.

Zvuči zanimljivo. Kada je možemo očekivati?

Mislim da ću krajem godine pisanje privesti kraju, nakon toga ima puno posla do konačne verzije – da pročitam još nekoliko puta i korigujem, da pročitaju neki prijatelji i iznesu svoje sugestije,  i tako dalje. Ima tu dosta posla tako da… možda u ovo vreme sledeće godine.

(Taman za sledeću prolećnu razmenu. ;))

Kažem, nije to samo napisati. Svaki autor najteže vidi svoje greške i da bi ih uvideo, neophodno je da prođe neko vreme, da se napravi distanca pa se tek pri narednom čitanju može uočiti neki nedostatak i mogu se razmotriti saveti prijatelja i zamerke koje su izneli.

Tako je ako imate dobre prijatelje, koji su spremni da iznesu svoje kritičko mišljenje, ali trenutno je zastupljen trend u kom se svi međusobno tapšemo po leđima i niko nikome ne priča šta ne valja. Pritom, problematičan je i pristup koji izdavačke kuće imaju prema svom poslu, te živimo u punom jeku hiperprodukcije. Kako vi posmatrate to što je u fokusu zarada umesto kvaliteta i što je prisutno potpuno odsustvo odgovornosti onih koji su uključeni u ceo proces. Koliko je to zastupljeno u fantastici?

Ima toga i u mejnstrim književnosti i u fantastici. U poslednje vreme, pojavilo se dosta mladih autora koji su odmah krenuli u neke trilogije, kvadrilogije i slično, pišu nastavak za nastavkom. Nešto od toga sam čitao, nešto nisam, nešto mi se dopalo, nešto nije, ali prosto je nemoguće sve ispratiti. Što se tiče velikih izdavačkih kuća, tu pre svega mislim na Lagunu, dosta je opao kvalitet sa pojavom hiperprodukcije i objavljivanja knjiga autora poput Jelene Bačić Alimpić.

Tako se pričinjava velika šteta mladim autorima, oni nemaju stručno vođstvo, njihove knjige nemaju adekvatnu obradu, sve se svodi na promociju koja je, opet, ograničena. Da li su veterani srpske fantastike spremni da podrže i edukuju mlade pisce kada u njima prepoznaju potencijal, i da li su ti mladi pisci voljni od njih da uče?

Da, tu je Goran Skrobonja koji je vrlo rad da pomogne mladim ljudima, zatim Radmilo Anđelković koji je jednu knjigu čak pisao sa mladim kolegom („Grbovnik” sa Danielom Reljićem), a na sastancima naših udruženja uvek je spreman da popriča sa mladim autorima, da im da neki savet. Tu je i naš poznati doktor Zoran Živković koji drži časove kreativnog pisanja, a posebno može da pomogne kada je u pitanju objavljivanje knjiga na inostranom tržištu, kako kontaktima sa izdavačima, tako i svojim iskustvom koje je dragoceno i onima koji ne žele od njega da uče o pisanju. On je probio taj put i do sada je objavio preko 20 knjiga u inostranstvu.

Preporuka za čitanje?

Ja sam počeo da čitam Martina, ali kako je počela da se prikazuje serija, izgubio sam nit radnje i interesovanje… ali to će ljudi da čitaju preporučio ja ili ne. Ja više volim starije pisce pa bih preporučio klasike fantastike, pisce kao što su Stanislav Lem, Artur Klark, Ursula Legvin, dakle te starije majstore. Nekada je to sve bilo originalnije, danas sf živimo pa je postalo jako teško smisliti nešto što bi naučnici mogli razviti u budućnosti, dok je, nasuprot tome, interesantno čitati kako su ljudi pre 50-100 godina zamišljali današnjicu.

Da li mislite da je to razlog što je folklorna fantastika preuzela primat nad naučnom pa se sada autori mahom njoj okreću?

Svakako. Ljudima je lakše da se povežu sa zmajevima, vračevima i vilama, nasuprot nauci u kojoj smo već stigli do nanotehnologije i stvari za koje vam je potrebno visoko obrazovanje da biste ih razumeli. Jako je teško zamisliti pravac u kome će se nauka dalje razvijati. Tako se danas autori najviše okreću epskoj fantastici.

Mi imamo bogat folklor i jako dobru podlogu za razvoj tog spektra fantastike.

Da, i to je relativno skoro počelo da se koristi. Ranije su likovi u domaćim romanima imali strana imena, a danas su to mahom domaća, umesto nordijskih i rimskih bogova, sada se piše o staroslovenskim bogovima i koristi se to bogatstvo folklora koje imamo.

Da li biste tu nekoga izdvojili po kvalitetu?

Zoran Petrović dobro kombinuje mitologiju sa svojom fantazijom, Tamara Lujak piše o vilinskom svetu, Goran Skrobonja kao neko ko je uveo domaće likove i radnju romana smestio u Srbiju.

Kad smo već kod folklorne fantastike, pišete za Omaju?

Pisao sam i rado ću pisati ponovo. Oni su sada nešto stali sa izdavanjem (trenutno postoji samo online verzija časopisa, ali sa Tešićevom IK „Strahor”, razmatra se ponovno uvođenje štampanog izdanja), a kada su se pojavili bili su potpuno atipični, bavili su se nekim starim predanjima i verovanjima i to je bilo jako zanimljivo. Kasnije je novi urednik, Mladen Milosavljević, sakupljao priče za razne zbirke sa temom folklorne fantastike među kojima je i Strahorova „U vrzinom kolu” za koju sam, takođe, pisao priču, a trenutno se priprema zbirka priča za Golubačku biblioteku sa temom Golubačkog grada.

Koji je vaš savet mladim autorima?

Obično svi pišu ono što bi voleli da čitaju, i ne treba se zaletati u neke teme koju su vam strane već pisati o onome što volite. Kada su u pitanju regionalne konvencije i konkursi, čak i kada nisu nagradni konkursi, svako treba da piše kao da želi da osvoji prvu nagradu, a ne tek toliko da prođe na konkursu. Takođe, vrlo je bitno obratiti pažnju na pismenost, gramatiku, sintaksu, i da se bude što originalniji, iako je danas jako teško napisati nešto što nije već napisano.

 

Razgovarala: Milica Cvetković
Advertisements

3 thoughts on “„Svi pišu ono što bi voleli da čitaju” — razgovor sa Tihomirom Jovanovićem

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s