misli povodom · prerazmišljavanje

Zašto volimo stereotipe u književnosti za mlade?

Ako se prvi pogled Junakinje na Simpatiju ne dogodi preko pune učionice/ menze prvog dana u novoj školi, autora brišu iz književnosti za mlade, a u nekim zemljama oće i da uhapse.

Književnost za mlade, iliti YA, češće se u književnom razgovoru dovodi u vezu sa stereotipima nego sa pozitivnim uticajem na čitaoce, i to je sasvim razumljivo.

Jer, bilo da je reč o fantastici, distopiji, smrtno bolesnim ili neprilagođenim tinejdžerima, čitalac se od prvih naznaka zapleta gnezdi između već viđenih karaktera i predvidive fabule.

Obično je junak nejasnog ali u nagoveštaju važnog porekla. Obično je junakinja namerena da promeni svoju naizgled izvesnu sudbinu. Obično i junak i junakinja budu srećnom ili nesrećnom okolnošću izmešteni iz dotad prisnog i znanog (nećete naći prozirniju metaforu za detinjstvo) i tresnuti o ledinu nepoznatog, tuđeg, novog (jednako raščitljivog snopa metafora za odraslost). Obično imaju sajdkik-drugare. Obično Simpatija bude ugledana izdaleka, i obično ugledavanje Simpatije bude praćeno prekorom nastavnika/ smehom ostalih prisutnih (jer mora biti zapažena kao ‘jablan među borićima’, što kaže pesma, inače se ne računa). Obično se mora preći niz prepreka čija je jedina svrha ‘levelovanje’, i to ne samo u fantastici. Obično negativac čeka da junak ojača, pa tek onda napadne. Obično junakinja bude ugao sličnostraničnog ljubavnog trougla. Obično se sve razreši sasvim srećno (osim kad je autor Džon Grin a mesto radnje miriše na fenol.) Na piscima je ‘samo’ da u okvirima obaveznih neoriginalnosti sačine što jedinstveniji svet.

Uljuljkanost u (oduvek) poznato gibanje motiva i dramskih etapa monotono je, ali monotonost nije samo nedostatak stila, već i sasvim legitimno sredstvo kojim se oko čitaoca i knjige gradi nova zona komfora. Jer monotone su i uspavanke, monoton ritam šetnje utabanom stazom sa prijateljskom rukom pod svojom, monotono je smirujuće, kad pogodi pravi nerv.

Na kraju krajeva, ista stereotipnost koju zameramo YA knjigama (jedvadimenzionalni likovi, crno-beli moral, opšta mesta) jedna je od glavnih odlika bajki, a bajke nisu nastajale kako bi se deca zabavljala, već da bi se obredno i arhetipsko sačuvalo u sećanju. Zato su junakinje i junaci (n)ove šire-neg-dublje kategorije knjiga (poput Persija Džeksona, Katnis Everdin, Bele Svon, Teodora Finča, Pris Trior i sličnih) tako bliski ‘opštem čitaocu’ — oni su prazne konture ideje tinejdžera, koje čitalac popunjava sopstvenim bojama. (Stereo/arhe)tipični su, neodoljivo neposebni, kao one vašarske persone od kartona sa rupom umesto glave, da turista turi svoju.

Iako se mora priznati da umanjuju literarnu vrednost dela (autentično je moglo biti samo prvo u istoriji), ovakva ponavljanja iz toma u tom, iz teme u temu, od pisca do pisca, važna su zato što deluju kao sidro, stvarajući osećaj sigurnosti, doma, prihvaćenosti u godinama koje spolja ne deluju tako turbulentno, ali za osobu koja ih proživljava bez ikakve sumnje jesu.



Prvobitno objavljeno na portalu Bosonoga.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s