beleške sa margine · misli povodom

Ričard Ovejn Roberts — Sva mesta na kojima smo živeli

Nismo kliknuli Ričard Ovejn Roberts i ja.

Kažu da postoji naučno objašnjenje za to što stari ljudi ne vole mladu muziku; čitajući „Sva mesta na kojima smo živeli” prvi put, osećala sam se kako su se morali osećati stari ljudi iz tog istraživanja. Čitajući je drugi put, izdvojila sam priču „Eksplicitna/ retka komunikacija” i o njoj napisala tekst Kanje Vest kao književni lik koji je objavila Bosonoga. Tek treće čitanje doteralo me je do duvara, tj. do staklenog zida sobe na 31. spratu, gde sam delimično uspela da urečeničim ono što mi je ova zbirka od 17 kratkih poluneprozirnih priča pri svakom prelistavanju uradila.

Autor je Velšanin i milenijalac, ovo je njegova prva zbirka priča, na sajtu izdavača piše da ga smatraju svežim, u pogovoru izdavača piše da je prijatno iznenađenje u književnosti. Ne volim da koristim izraze kao što su „književna scena” i „književna pojava”, ali u njegovom slučaju moram. Naime, Ričard Ovejn Roberts jeste pojava na književnoj sceni, u smislu da predstavlja neizglasanog glasnogovornika jednog spolja nedovoljno profilisanog pravca i jedne spolja nepovoljno definisane generacije, koja brka reč ogledalo s rečju prozor.

Teško mi je da se sećam stvari ako ih ne fotografišem ili snimim kratki video. Jedino uživam kad u ta sećanja uđem u fazi nakon sređivanja, a to je i lakše uraditi kroz upotrebu tehnologije nego kroz sećanje.

Stilski, zbirka podseća na nešto što pišu epizodni likovi u seriji „Girls”. Hoću reći, vrlo je nova, te razumem i uzbuđenje koje je izazvala. Nagnuta preko ivice postmodernog, ostavlja na jeziku ukus lanenih pločica, i ma koliko ja ne volela literarne lanene pločice, moram autoru priznati umešnost. Uradio je sve kako je hteo, bez početničkih propusta za koje bih mogla da se zakačim čak i kad bih želela da ga diskvalifikujem. Dobar je. Vešt. Pogađa svaku pažljivo unapred odabranu tačku, kao da igra onaj bilijar sa tevea, i nije do njega što nijedna od njih nije blizu onih koje volim da mi knjiga pogodi. Nije ni pisana da bi izazvala jednoslojno čitalačko uživanje. Učitelji stila ne preporučuju jednolične rečenice, ali Ričard Ovejn Roberts nema vremena za učitelje stila. Niko danas nema vremena*, sem učitelja stila.

Naslovi priča upućuju i na manir i na sadržaj, tako da će odbiti koga treba i zainteresovati ostale. („Hajpuj još jednom mašinu za lajkovanje”, „Letovanje (godišnje) (komemorativno)”, „Zdravo, Koncepte”.) Priče su precizne, minimalističke, popout stanova pre stvarnog useljenja stvarnih ljudi, ili pošto stanari pročitaju knjigu Mari Kondo. Istovremeno izazivaju nelagodu i potrebu za toplinom, ne pružajući nikakvo zadovoljenje, naprotiv, samo otkrivaju koliko nečega nedostaje, usput propuštajući da definišu to nešto.

Eva je pre šest meseci dala otkaz na poslu gde je radila kao socijalna radnica i u poslednjih šest meseci je uradila:

novu tetovažu (obris parčeta pice)

novu tetovažu (mačka na biciklu)

pročitala Ričarda Jejtsa (roman)

pročitala Ričarda Jejtsa (pisca)

povećala snagu vežbama na vratilu (tehnika kešanja)

povećala snagu vežbama na vratilu (tehnika perača prozora).

Eva je obrisala nalog na Fejsbuku pre dva meseca i rekla Robertu da je svaki novi dan najbolji mogući izgovor da se oseća dobro što je živa.

Pre neki dan, na putu kući, saveznik me je pitao šta mislim da će od današnjeg vremena biti istorija, šta će biti prosejano kao važno iz vremena koje omogućava beleženje svega. Ričard Ovejn Roberts kaže:

sve.

Cela zbirka je jedan zipovani folder sa spamom nigerijskog princa i bosanske piramide. (Kao da pisac tim spamom želi da zatrpa čitaoca kako bi mimo njegove pažnje provukao nešto stvarno(,) važno, i to ostaje neuhvatljivo, osim tek uglom oka pažljivog i pripremljenog posmatrača.

Tema koja povezuje sve priče jeste sterilnost međuljudskih odnosa u digitalnom dobu, rascep između komunikacije i njenog privida. (Zvaću hitnu i onda ću te zapratiti na Tviteru.) Koncept otuđenosti se izlizao, pa je Ričard Ovejn Roberts odlučio da ga prefarba.

Filip ide hodnikom, niz stepenice, skreće desno da bi prošao kroz sobičak, prolazi kroz sobičak, ulazi u kuhinju. Vidi kako svetli lampica na fiksnom telefonu. Neko je zvao i ostavio poruku. Neko želi da kaže svoje mišljenje ili izrazi saosećanje ili predloži alternativnog provajdera za vas danas.

Jednostavno i efektno, čitalac se transformiše u kameru zakačenu za čelo protagoniste, nasilno pasivizira i obezličava. Ako autor veruje u reči jednog od junaka, da je teror jedina uzbudljiva aktivnost koja nam je preostala, mora da ga uzbuđuje i tuđe čitanje njegovih priča, kojima svesno, sociopatski, teroriše literarno i estetsko kakvom nas uče u školi.

Uglavnom,

nismo kliknuli Ričard Ovejn Roberts i ja, valjda zato što on piše iz pozicije zapadnog savremenog čoveka, a ja sam i dalje neki istočni čovek, savremen koliko može biti.

Teši me, doduše, ona milosrdna uzgrednost, da se ništa od ovoga još nije desilo. Možda se ishod da editovati.

 

Izdavač: Partizanska knjiga

Uz čitanje slušati: Stars — There Is No Love in Fluorescent Light


*Vreme je konstrukt. Konstrukti su sve što imamo. Kako onda niko nema vremena?

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s