Deca ubice u umetnosti

Napomena: Ukoliko ne pratite filmove i knjige sa decom ubicama u glavnim rolama, u ovom tekstu ćete naći mnogo spojlera!

Sadržaj:
Čudan zvuk motora (grafički roman), Ukleta kuća (krimi roman), The Bad Seed (film), Heavenly Creatures (film), The Curse of Millhaven (pesma), Gospodar muva (roman), Okružen mrtvima (strip serijal), Kasandra i vuk (roman)

Moja fasciniranost decom ubicama u umetnosti krenula je sa Ukletom kućom Agate Kristi. Iako napisana u pitkom i otmenom maniru karakterističnom za ovu spisateljicu, knjiga odiše mračnom atmosferom i uključuje nagli prevrat na samom kraju, izuzetno efektan kada je čitate po prvi put. No, nisam tu stala i vremenom sam se sa pričom o poremećenoj devojčici iz ove zlokobne kuće upoznala kroz različite medije — prvo u obliku audio-knjige, pa onda audio-drame i, na koncu, u formi odličnog televizijskog filma u BBC produkciji. Drugim rečima, trebalo mi je dvadeset godina da se pomirim sa činjenicom da je moja draga Agata žestoko omašila i kreirala lik deteta ubice isključivo radi šok efekta, bez ikakve dublje analize i razvijenog sociološkog predloška.

Ovaj narativni problem prilično je čest u prikazima dece ubica u umetnosti, najpre zbog toga što se ova tema obično obrađivala u palp knjigama sredinom prošlog veka. Tako je nastala čitava plejada horor filmova i trilera fokusiranih na mališane željne krvi od kojih je tek neki mali broj zaista kvalitetan. Uzmimo na primer naslov The Bad Seed iz 1956. godine, psihološki noir triler smešten u prijatan ambijent američke suburbije u kojem glavnu reč vodi psihički nestabilna devojčica. U ovoj priči, baš kao i u Ukletoj kući, teško može da se razluči jasna granica između običnih dečjih tantruma i socipatskih nastupa. Bilo je nečeg zabavnog u melodramatičnim prikazima devojčicinog besa zbog kojih film deluje pomalo kempi, verovatno da bi priča o maloj sociopati postala prihvatljva za nešto širi opseg publike u to doba. No, to je i upalilo, te je The Bad Seed uz sve mane pobrao ne samo simpatije publike, već i brojne nagrade i vremenom postao kultni naslov obožavan među umetnicima. Čak je i slavni Nik Kejv po tom filmu nazvao svoj bend (i imaju morbidnu baladu to da dokažu).

Međutim, gorenavedeni naslovi ne predstavljaju (niti bi smeli da predstavljaju) pravilo. Priče o deci sa ubilačkim nagonima mogu da budu pitke i teške istovremeno. Obično su uznemirujuće, ali i uzbudljive i slojevite. Heavenly Creatures (rani uradak reditelja Pitera Džeksona iz 1994.) jeste neka uvrnuta verzija priče o Telmi i Luiz u kojoj ćete iskreno uživati jer je puna duha i maltene hipnotišuća. U Gospodaru muva, čuvenom romanu Vilijema Goldinga, dečje divljaštvo je posledica spleta surovih okolnosti i najpre metafora za sistematsku dekadenciju društva. I upravo ova potonja karakteristika dovodi do naslova kojem ću ovde posebno posvetiti pažnju.

Grafički roman Čudan zvuk motora, napravljen prema istiomenoj knjizi francuskog autora Žan-Lika Lučanija, spada upravo u ovu kategoriju. Scenarista Gaets i ilustrator Žonatan Munjoz predstavili su nam surov, mračan i pokvaren svet u kojem jedno dete ne vidi nikakvu poentu, niti izlaz, osim da svi u njemu treba da nestanu, i to na najsuroviji mogući način. Izdavač Besna kobila predstavio je ovo izdanje kao „satiru jednog društva zavijenu u krimi priču o detetu serijskom ubici”. Mada, kada bih morala da napravim paralelu sa nekim drugim, poznatijim delom, na pamet mi instinktivno pada Dogville, al’ iz ugla nekog mlađanog antijunaka (a zar vas ne plaši i sama pomisao na priču Larsa von Triera iz dečje perspektive?).

U Čudnom zvuku motora pratimo priču o jednom osmogodišnjaku i njegovom životu u maloj zaostaloj zajednici učaurenoj bogu iza nogu. Tu je njegova porodica, njegov brat, otac i maćeha (jer majku je, kako sam kaže, „ubio na porođaju”), te svega šačica ostalih stanovnika. Njegov krvavi pohod počinje ubistvom sopstvenog brata, a uskoro saznajemo da on ima razrađen detaljan plan o ubistvu svakog pojedinačnog meštanina. Počinje od relativno najlakše žrtve, stare seoske učiteljice. Lukavim planom rešava se potom i pohotnog oca svog vršnjaka, i to ubistvo pokreće krvavi domino efekat u mestašcu. Konačni body count je dvocifren, iako je naš mali narator direktno odgovoran za „samo” nekoliko njih. Međutim, najveća tragedija romana vidi se u tome što se on oseća ponosnim za svaku pojedinačnu smrt budući da svaku žrtvu posmatra isključivo kao parazita.

Zanimljivo da za sve svoje potencijalne žrtve dečak daje vrlo konkretno objašnjenje zašto želi da ih ubije, i to je obično zbog njihovih užasnih osobina, odnosno grehova (a to su besramna lenjost, pohlepa, tendencije ka nasilju i silovanju dece, pasivnost… lista je realno dugačka koliko i sama knjiga). Ovi kriterijumi važe za sve meštane, osim u slučaju crnačke porodice. Sa njima dečak ne priča prosto „zato što su crnčuge”. Upravo ovakvi usputni komentari naratora najbolje pokazuju kako se ponašanje odraslih u najgorem obliku reflektuje na dečju svest. Nažalost, postoji u romanu još nekoliko momenata koji otkrivaju dubinu očaja u životu ovog malog ubice.

„U tom trenutku pomišljam da će me žestoko ošamariti kao kad sam bio mali i kada me je voleo” najtužniji je citat koji sam izvukla iz knjige jer pokazuje koliko emotivno zapuštena deca prihvataju nasilje kao normalno ponašanje, dok ih indiferentnost odraslih mnogo jače boli.
Mračan, ali pomalo groteskan i karikaturalan crtež odlično prati priču, i naglašava osećaj neprijatnosti koji vam ključa u stomaku dok čitate knjigu. U grafičkom smislu, roman krije i nekoliko „dragulja” poput prisustva dečjeg stila u crtanju u scenama u kojima narator opisuje detalje iz sopstvene morbidne mašte. Tu su i ilustracije u naslovima poglavlja koje zapravo predstavljaju rebuse (nažalost, ove grafičke zagonetke meni će zauvek ostati misterija jer ne pričam francuski). Jedina zamerka na knjigu sa vizuelne strane jeste pomalo nezgrapno kadriranje pojedinih scena jer zbunjuju čitaoca.

Čudan zvuk motora potvrđuje da stanje sveta uveliko oblikuje ponašanje dece, posebno ako imaju patološke tendencije koje se u naopakom društvu razvijaju brže, a potom ispoljavaju u najužasnijim oblicima. Verni čitaoci strip serijala Okružen mrtvima prepoznaće slične karakteristike i kod Karla Grajmsa dok je još bio dečak. Baš kao što mali narator u ovom romanu želi da se reši svih meštana iz svoje zabiti jer smatra da bi svet bez njih mogao da bude mnogo bolji, tako i Karl u prvim godinama serijala želi da eliminiše sve one koji ne mogu da se snađu u novom svetkom poretku i, samim tim, predstavljaju višak. U oba slučaja upoznajemo dečake koje su užasavajuće životne okolnosti vrlo rano lišile nevinosti, dok su obrasce ponašanja preuzeli direktno od svojih roditelja.

Biće zanimljivo saznati kako je sličnoj temi, ali iz ugla šestogodišnje devojčice iz respektabilne grčke porodice, prišla spisateljica Margarita Karapanu. Njen kontroverzni roman Kasandra i vuk nedavno je kod nas objavila Dereta, te se automatski našao na mojoj sajamskoj šoping listi (moram malo osvežiti svoje znanje o klinčadiji s ubilačkim tendencijama, da ne ispadne da su me godine smekšale).

Besna kobila je mali ali kvalitetan izdavač opredeljen za stripove i beletristiku, što i nije baš čest slučaj na izdavačkoj sceni. Prošle godine, roman Luzitanija Dejana Atanackovića isplovio je iz njihove luke i završio ovenčan glavnom NIN-ovom nagradom.  Zanimljivo je da se kroz mnoge njihove naslove, kako stripske tako i literarne, prepliću zajednički lajtmotivi. Čudan zvuk motora pomalo odudara od njihove dosadašnje ponude, ali definitivno zavređuje vašu pažnju i delić budžeta u sajamskom periodu. Ja sam to učinila verujući na reč izdavaču da me ovde čeka nešto vrlo nesvakidašnje, i nisam se pokajala.

Kratak odlomak iz knjige Čudan zvuk motora možete pročitati ovde.

Branka Malenica je po struci komparatista, a po opredeljenju content writer i novinarka osuđena na arhitekturu i dizajn. U prošlom životu je je uglavnom pisala o stripovima za HappyNoviSad, i može se reći da ta ljubav i dalje traje. Iz poštovanja prema svojim četvoronožnim saradnicama, na Instagramu se potpisuje kao @mjautorka.