Druga knjiga Seoba (priprema ispita)

Ono što je Vasko Popa za paradigmatski niz, to je Miloš Crnjanski za sintagmatski.

„Bilo jednom jedno kraljevstvo, u srcu Evrope, koje se zvalo: Hungarija.”

Prva rečenica u romanu izneverava žanr bajke (znamo koliko Crnjanski voli da se igra žanrovima). Kao celina i u pojedinačnim rečenicama, početak romana čita se kao najava razrešenja, koje postaju svesni i oni koji ne poznaju istoriju ljubavno-političkog trougla Srbi — Beč — Kijev.

„Dogodi se da konjik ugleda i neke kule i gradove, šta li, ali i to nestane na vidiku.”

Druga knjiga Seoba nije fabularni nastavak prve, ali jeste mitološki. U njoj se seobe otkrivaju kao ontološki princip: „Ima seoba. Smrti nema!”

U ovom tekstu neću pokušavati da pružim duboku ni integralnu interpretaciju romana. Prepisujem samo beleške napravljene na marginama u toku pripreme ispita iz Srpskog modernizma, kao i neke citate koje sam tada smatrala ilustrativnim ili naročitim. Nadam se da će vam pomoći pri čitanju i ličnom tumačenju dela.

Radi jednostavnijeg snalaženja, tekst je podeljen na 7 delova:

1. Opšti citati
2. Sporedni likovi i komentari
3. Braća Isakovič i njihove porodice
4. Pavle Isakovič
5. Snovi Pavla Isakoviča
6. Odlike pripovedanja
7. Hronologija romana

I Opšti/ poopšteni citati iz dela

• „To je jedino blaženstvo, koje je dato čoveku, da ono što ga čeka, ne zna.”
• „Ne treba dirati u vojnika. Taj zanat je sam po sebi dovoljna nesreća. Vojnik je sam po sebi mučenik, i nije čovek kao drugi ljudi. Kad mu se naredi, vojnik će, po glavi, i rođenog oca, ali ta zapovest je žalosna.”
• „Sve promene, koje se čoveku događaju u životu, događaju se istom čoveku, ali čudno. Taj isti čovek ih posmatra, bira, pa ih i menja, kao da se događaju nekom drugom čoveku. A on korača i dalje, onamo, kud ga želje vuku.”
• „Čovek je čoveku zagonetka i pustinja.”
• Zabavan eufemizam!: „ranjen na bojnom polju ljubavi” = za nekoga ko ima veneričnu bolest
• Korisni citati za svaku priliku: „Bez starca nema udarca, ali dugo ne odjekuju.” + „Kad se mator panj zapali, ne može ga ugasiti ni Bog.”
• Miloš Crnjanski o vezama na daljinu: „Ne drži se žena salutima što se preko Meseca šalju.”
• „Oni su ne samo ruku cara Lazara hteli da sele, nego su mislili da se i zemlja cara Lazara može seliti.”
• „Selidbe njegovih sunarodnika, koje su se, u početku, činile kao oluje, koje čitave oblake lišća podižu, pretvarale su se u bekstvo pojedinaca, bedno.”
• „Mrak je u životu — samo je veselost što svetli.”
• „Samo ljudi mogu odselitsja, otečestvo se odselitsja ne možet.”
• „Opšta nesreća pretvorila se u sto ličnih nesreća.”

II Sporedni likovi + ilustrativne/ interesantno opisane situacije i zapažanja

• O Evdokiji Božič (Teklinoj majci, Pavlovoj ljubavnici): „Bilo je nečeg, neizmerno moćnog, zanosnog, u toj crnomanjastoj ženi, koja nije imala stida.” + „Čestnjejši Isakovič imao je tako da je se seća, docnije, kako gleda u njene širom otvorene oči, izvrnuto, u belilo očiju u kom su oči treptale, kao crne zvezde, koje padaju nekud u dubinu i vuku i njega u taj zvezdani sjaj, u nekom prevrnutom svetu, kuda ona gleda.” Poredi Evdokiju sa jahačem koji silazi sa konja; ona jaše njega, ne on nju, on je njoj potčinjen kao plemenito grlo, iako je u životu van kreveta on konjanik. Kaže još: „Ova žena je, sve, u njegovom životu, okrenula tumbe. I njega je uzela, kao da je on mlada žena, a ona švaler, pod kojim se drhti i cvokoće zubima od uživanja.”
• Tereza Montenuovo i Evdokija Božič bile su ljubavnice pre nego što se Evdokija zaljubila u Pavla. Tereza joj se sveti preko ćerke Tekle.
• Tekla Božič: „Nigde njihov nacion ne živi lepše, nego u Vijeni.”
• Važan ženski lik, prema Draganu Boškoviću: kobila Lisa koju samo Pavle uspeva da motiviše da trči s preponama.
• Izraz „serbska majka”, s početka vezivan sa Engelshofenom, tokom romana pripisuje se tolikim raznolikim zvaničnicima austrijskog i ruskog carstva, da gubi svaku težinu i smisao. A sam Engelshofen, temišvarska „srpska majka”, živi u kući koja je podeljena na „bečku” i „tursku” — prva je okrenuta prema varoši, sa evropskom fasadom, a druga je ona u kojoj prima srpske vojnike na razgovor.
• Mitropolit Nenadovič, protivnik seobe u Rusiju: „Ne treba napuštati austrijsko carstvo, gde srodnici naši, i preci naši, počivajut, po tamnicama, i u groblju.”
• Pavle Isakovič u Budimu upoznaje imućnu porodicu Trandafilovič, čiji glavni muškarac ima običaj da kaže: „Ništa na svetu nije teško i sve se na svetu može udesiti, kao u svatovima.” U Budimu, Pavle primećuje da nema više smeha mladih Rascijana, vojnika i potencijalnih vojnika, kontrastirajući uz to smeh Georgija Trandafila, kao predstavnika novca, tj. novog sistema.
• O Kajzerlingu: „Pavle je za njega bio sitna zverka, beznačajna poseta, jednog beznačajnog dana, pri početku ambasade kod Marije Terezije, u Beču.” Po njegovom nalogu, Pavle ispituje crnogorske izbeglice o planovima i Rusiji. Crnogorci su smešteni u prihvatnom centru, nekadašnjem lazaretu, na gomili, ne tako različito od današnjih sirijskih izbeglica.
• Ruski major Nikolaj Čorba skuplja Sremce i popisuje ih kao Crnogorce (da, baš kao u vicu), pa ih šalje u Rusiju preko Austrije.
• Višnjevski iz „rosijske misije u Tokaju” ima 4 žene. Jedna od njih pokušava da mu podvede Varvaru ili Anu, koju bilo. Isakovičke uspevaju da pobegnu, Ana suptilno, Varvara za dlaku, kad je Višnjevski već pokušao silovanje.
• Pavle u Višnjevskom vidi svog *ghost of Christmas future*; Višnjevski smatra da treba zaboraviti srpski i prihvatiti ruski kao maternji jezik. Pavle u njemu vidi dokaz da su Srbi Srbima pravi neprijatelji.
• Višnjevski: „Treba praviti karijeru, hvatati mesta, govoriti ruski, zaboraviti Serviju.”
• Petar Vujič, na pokušaje Rusa da iz njega izvuku neku kritiku Austrije, odgovara: „Služio je, kaže, gospožu, a služiće opet gospožu. O gospožama se ne govori, kad se ostavljaju, ružno.”
• Prvi transport Srba u Rusiju koji Pavle vidi: 25 muškaraca sa porodicama pod komandom Petra Bojanca iz Kanjiže. Poslednji krak seobe prolazi kroz Tokaj „kao što serbski svatovi, i serbski pogrebi, idu”; „kao što jesenji vetrovi nose, kad duhnu, svelo lišće, sa drveća i grana, duž puta, pa podižu, visoko, ono, koje je opalo na zemlju”.
• Koliko god Srbi bili korisni, podobniji su kao prošlost od koje se gradi novo, nego kao oponenti tom novom koje ne razumeju. Austriji više nisu potrebni, i neće im priznati zasluge. „Put da nazidaš kostima našim po planu grofa Merci.”
• „Pamtiće Temišvar kad se Mahala ušoravala!” — ko je video savremeno naselje Mehala u Temišvaru, iskidaće se od smeha kad vidi ovaj deo knjige.

III Braća Isakoviči i njihove porodice

• Braća Isakoviči se razlikuju po svemu, sem po škrgutanju zubima i strasti za slovenske žene.
• MANASTIR ISAKOVIČÂ JE ŠIŠATOVAC; POSTOJBINA ISAKOVIČÂ JE CRNA BARA. Pavle priča kako vidi da za njima idu bare od Crne Bare i da čuje kako za njima plače brdo Cer. „Oni, Isakoviči, ogledaju se, od tog vremena, u svakoj vodi, kao mrtvi konjanici.” Isakoviči slave Svetog Mratu, a ništa o njemu ne znaju, kao što ništa ne znaju o Rusiji, a slave je i raduju joj se kao spasu.
• „Ako ime Tekelije nije znano u austrijskim armijama, oni, Isakoviči, nose to ime u sercu svom i nosiće ga, dok god i jedan među njima, na ovom svetu, bude usedao konja.”
• Đurđe Isakovič ima uzrečicu koja ga senči kao nepouzdanog i potencijalnog izdajnika porodice: „ono mi je brat ko mi je dobru rad”. Njegov doživljaj seoba svodi se na misao: „Bagrem je bio, i na Donecu, i na Begeju, isti.”
• Pri ponovnom susretu, Varvara (Petrova supruga) grli i ljubi Pavla „kao žena”, svi su zgranuti, ne zato što se to smatra prevarom muža, već incestom, jer on je dever.
• Kumrija je ostavila Trifuna i odvela decu svojim roditeljima u Rumu, on je našao mlađu ljubavnicu — Đinđu, koju je zapravo naveo na seks obećanjem da će se zauzeti da njenog muža puste iz zatvora. Spojler: Trifun je od samog početka znao da je rečeni muž mrtav, Đinđa se udavila u Begeju kad je to saznala. Ta Trifunova „švaleracija”, koja je, tehnički, držanje robinje za seks, komentariše se razno, ali samo Pavle priznaje da je Đinđa u svemu nedužna. Trifun čak u jednom trenutku puca u Pavla, jer krivi njega za Đinđinu smrt (on ju je poslednji (ne računajući Trifuna) video živu i razgovarao sa njom). Pavle posle Trifunovog pucnja ima osećaj da „vidi sebe samoga kako izlazi iz sebe samoga” i odlazi za Trifunom. Varvara šalje Trifunu pismo po Pavlu, da bi ih pomirila. Ne uspeva u tome.
• Varvarino i Petrovo prvo dete je slabašno, ima grčeve, ne raste, umire kao beba.
• Prvi od Isakoviča koji kreću u Karpate jesu Đurđe i Ana.
• „U rosijskom poslanstvu, u Vijeni, smejali su se kapetanu, koji ne zna, ko je bila Psiha. U Kijevu su se Isakovičima smejali, jer nisu znali, nijedan rodoslov evropskih prinčeva, i grofova, nego su stalno pričali o familiji nekog kneza Lazara.”
• Varvarina veroispovest predstavlja povod za intrige i u Kijevu, kao što je u Temišvaru. „Đurđe je vikao da će proti polomiti rebra, ali, u familiji, bio je mišljenja da bi Varvara trebala veru da menja. Petar je pretio, javno, da će pištoljem, svakoga, ko mu bude rasplakao ženu. Pavle je tešio Varvaru, lepim rečima: Ne plači, Šokice, nisi ti ništa kriva. Pusti nek laje prota. Ja ću da ti kažem šta je volja Božija. Volja Božija je, naša ljubva, prema tebi, i tvoja ljubva, za Petra.”
• Na putu, Pavle postaje „osetljiv na jesen i žalost”. Sećanje na ženin glas postaje sećanje na opadanje lišća. Ona se pretvara u samrt prirode, razliva svuda, i ne napušta ga. Pavle pri silasku sa planine odlazi od pratnje i leže na zemlju, kao što je to Vuk radio u „Seobama”. To je i svojevrsna najava uvođenja Vuka samog u priču, koji se pominje kao gorak i gadan starac, koji ne mari više ni za pisma ni za familiju, i pati od zaguši. Pominje se i Simeon Piščevič, na čijim je memoarima zasnovan roman „Seobe”.

IV Pavle Isakovič (kasnije Pavle Volkovič)

• „Pavle Isakovič bio je sujeta sujetstva.”
• „Pavle je mogao da provede nedelju dana u sedlu, a da, takoreći, i ne silazi sa konja, ne spava, ne jede, i ne traži vodu.” Pavlova naročita veza s konjima obeležiće njegov put i životne izbore. Čak ga i pripovedač u nekim trenucima vidi kao „ajgira”, a žene sa kojima se sreće kao kobile (i obrnuto, kobile kao žene).
• Zbog nereda u Temišvaru, Pavle Isakovič biva uhapšen. „Držao je, na grudima, svoje vezane ruke, kao par golubova.” Pavle ima ranu na desnoj podlaktici + jednu sličnu na grudima („kao od biča”).
• „Kao i svi oficiri tog vremena, u svim vojskama, u Evropi, i on je verovao u sudbinu.” /ZANIMANJE + ISTORIJA + GEOGRAFIJA/ **zajednički evropski kontekst; prizemljeni sumatraizam** „Kao i svi koji su bili u ratu, i ubijali u ratu, i vratili se iz rata, i Isakovič je imao tu mirnoću pred mogućom smrću.”
• Tekla Božič poredi Pavla po lepoti i muževnosti sa biblijskim Josifom, ali to na širem planu najavljuje izdaju od strane „braće Rusa”. Detalj koji Pavla preobražava iz Josifa koga izdaju braća u Isusa koji će iskupiti braću — u jednoj rusinskoj kući na prevoju Duklje, on od nekog starca uči da obrađuje drvo. Do trenutka nastavka putovanja, on reže drvo „kao da ljušti jabuku”.
• Na ženinom grobu, povodom jeseni, Pavle misli: „Njegovi bratenci imaju decu, pa će uobraziti da se njihov život nastavlja, u deci, da je to njihov život, isti život, koji traje večno. On to uobraženje nije imao. Njemu se činilo da sve što doživljuje, doživljava u snu.”
• Kad je dobio pašport, u jesen 1752, Pavle Isakovič se promenio: „bio se malo pogurio, imao je zamućeno oko, a govorio je tiho”. Tada ima i novu uzrečicu, koja postaje, uz plave kapute, jedan od refrena: „Bilo pa prošlo.”
• Volkov kaže da je Pavle „notorni melanholik, samo to ne zna”
• Pavle, Evdokiji, o sebi: „Njegovi su putevi nedohodi.”
• Pavle na putu: oseća sunce na čelu „kao sablju”; šume se pred njim otvaraju „kao crkve”; oseća da više nije sam, iako putuje sam, jer je „samo jedan od mnogih”.
• „A Isakovič ide u neku daleku zemlju, varvarsku, u snegu, za koju kažu da je bratska, istoverna, silna, a nikad je nisu videli, niti je znaju.”
• „Veselje, u životu, učini mu se da je, jedino, čoveka, dostojno.”
• „Dok je u Temišvaru, i među husarima u Varadinu, smatrao ženu, i ljubav, nekom vrstom potrebe, kao parenje, i dovođenje ajgira kobili, na tom putu u Rosiju pomisli da bi ljubav ljudska trebala da ima trajanje večnosti, a da je ta žena, koju je imao, i sahranio, onakva, kakvu više nikad ne može imati.”
• 3 PAVLOVA NEZABORAVNA DOGAĐAJA U KIJEVU: 1. crkvena zvona, 2. sneg, 3. dah sluškinje kad pali vatru
• „Ovo nije bila Rosija kojoj se nadao, to je bio neki ogromni Garsuli, koji je imao lice, sad Ševičevo, sad Kostjurinovo, sad Trifunovo — ali čiji se strašni, crni, pogled nije menjao.” Pavle poredi doseljenike sa vevericama koje on ne razlikuje jednu od druge, kao što njih ne razlikuje ruska administracija. On oseća da živi u dva sveta: jedan život stvaran, opipljiv, u Bahmutu i okolini, i drugi, u aktima i mastilu, pod datumima, gde svi stoje mirno.
• „Taj oholi, ušeprtljani, udovac, nije cenio nimalo, parcele, zemlju, bogatstvo, koje su, po planu đenerala Bibikova, dobili. Sujetan, taj Isakovič je bio željan nečeg drugog. Da se istaknu. Da ih saslušaju o Serviji. Da se osveti Garsuliju. Da u Vijeni vide šta su izgubili!”
• Prota Bulič kaže Pavlu: „Priča o tebi, sinko, ovde, u Rosiji, pretvoriće se u priču o mnogima.”

V Snovi Pavla Isakoviča

• Snovi su dosta važni, može se pratiti čitav jedan zasebni roman u snovima Pavla Isakoviča.
• Jedan od snova vraća ga u  dane odbijanja od sise u detinjstvu, što se preslikava na raskid sa sigurnošću i napuštanje materine na javi.
• U Pavlovim snovima vidi se i da je on zaljubljen više u pokojnost svoje žene (dosadni motiv mrtve drage, neznatno pervertiran), nego što je bio u nju živu.
• Pavle jednom prilikom u toku selidbe stanuje u kući u kojoj je izvršeno ubistvo, i sanja da ga neka ledena ruka davi. Na drugom mestu sanja da vodi ljubav sa pokojnom ženom, seća se njene smrti, seća se njenih usana „boje kao da jede crvenu trešnju”… Sanja da leti u njenom zagrljaju, budi se sa sedom kosom na slepoočnicama.
• U Kijevu počinje da sanja na ruskom, i sanja Rusiju: kao reku s kojom razgovara; kao čoveka koji mu kaže da nema povratka u dom u Temišvaru; kao medveda; kao mesec ledenog lica.
• Imaju i proročki element, npr. kad noć pre nego što će dobiti vest o smrti Varvarinog deteta u snu čuje da je umrlo.
• Pavle Isakovič uglavnom sanja svoju pokojnu ženu Katinku, ali pošto čuje da Evdokija više nije sa svojim mužem Božičem, češće i češće sanja nju.

VI Odlike pripovedanja

• Često se prebacuju vremenski okviri: pripovedač prvo kaže da se nešto dogodilo, a onda ispočetka objašnjava kako. Kao da daje mini-spojlere za radnju, koju posle lirski usporava…
• Pri povratku iz Beča prema Temišvaru, Pavle sreće iste ljude koje je sretao idući u suprotnom smeru, ulazi u iste gradove, ali sve se to okrunilo, i ljudi, porodični odnosi, ulice, kao da svi ti susreti imaju za cilj da potvrde onu tezu da se ne može ući dvaput u istu reku, da nema istinskog povratka (na Itaku il’ drugde).
• „Tih dana, svet u kom sad živimo, bio je počeo tek da se stvara. U kolonijalnim ratovima, u pobunama, u sudbonosnim događajima u Indiji, Americi, i dalekim morima, stvarao se jedan novi svet, nov i za Evropljane. Isakoviči o tom nisu znali.”
• Pisac nastupa kao PRONALAZAČ RUKOPISA, kao DETEKTIV, kad opisuje Pavlova pisma tobože pronađena kod rođaka Isaka Isakoviča. Istupa iz pozicije sveznajućeg pripovedača da bi došao na istu ravan sa čitaocem, kao da zajedno otkrivaju istoriju Isakovičâ i seoba. To pismo je „dokaz” da je Pavle postojao i osećao, treba da podupre književnu istinu. MEĐUTIM, u toj zaostavštini NE POMINJE SE Joka Stana Drekova, žena koju on upoznaje u lazaretu, žena sa trepavicama boje pepela, u koju će presaditi deo čežnje za pokojnom suprugom, i koju više neće videti, iako će prolaziti iste punktove pri preseljenju u Rusiju.
• „Čak i da je Isakovič umro, teško da bi mi to, lako, danas, znali.” -> najava Romana o Londonu?

VI Hronologija Druge knjige Seoba

• Druga knjiga Seoba po datumima

Nakon prepisivanja sa margina i iz sveske, pokušala sam da sistematizujem beleške tako da budu korisne i nekome ko nije čitao zajedno sa mnom, na moj način. Nadam se da sam uspela.

Srećno na ispitu!