Jedini vanzemaljac na planeti – Kristen D. Randl
Ako ne računamo nacrte o Daci Borisa Mišića (koji se, čujem, sklapaju u roman ove godine), dugo nisam u ruke dobila pravu knjigu za mlade.
Pre čitanja romana Jedini vanzemaljac na planeti, na osnovu tuđih utisaka na Goodreads-u, znala sam samo da se neću sresti ni sa vampirima ni sa ljubavnim trouglom. Zato mi prva rečenica —
Kada sam prvi put ugledala Smitija Tibsa, upravo sam proživljavala jedan od najgorih dana u svom životu.
— nije delovala nimalo sumrakoliko.
Međutim, kako je uvod odmicao, sve je postajalo poznatije i poznatije, do dela kad junakinja/pripovedačica opisuje prvi pogled na Smitija Tibsa, kada umalo da se glasno nasmejem. Vrlo, vrlo sumrakoliko. No, knjige o maturantima za mlađe od maturanata valjda moraju da imaju taj momenat: ako nema prvog pogleda preko pune učionice prvog dana u novoj školi, autora ispišu iz omladinske književnosti. Bila sam spremna da Vanzemaljcu ozbiljno zamerim stereotipičnost tih prvih scena. Srećom, u međuvremenu sam shvatila njihovu opravdanost.
Da bi knjiga ovog žanra i u ovom vremenu progovorila o temama kao što su vršnjačko nasilje, roditeljsko zanemarivanje, ljubav i posesivnost, mentalno zdravlje, seksualnost tinejdžera i seksualno uznemiravanje, mora najpre uspostaviti bezbednu zonu za čitaoca koji će tome biti izložen. To se postiže ponavljanjem već razgaženih motivskih sklopova, kao u uspavankama ili bajkama, koji usred osetljivih tema koje moraju razodenuti štite čitaočeve osetljive godine.
Nego, da krenemo redom.
Naslov romana izvučen je iz rečenice koju junakinji ponavlja stariji brat:
Nikada, nikada ne pravi grešku da pomisliš da si jedini vanzemaljac na planeti.
Namerno naivno upotrebljena reč ‘alien’, koja znači i prosto — ‘tuđinac’, biće vezana za Smitija Tibsa kao nadimak, ali i za ostale junake u nekom trenutku razvoja radnje, najčešće u smislu osećanja (ne)pripadnosti. Njeno starije, ne-SF značenje odgovara prvim rečima koje prva prijateljica u novom gradu kaže junakinji:
Mrzim kad sam nova. Osećaš se tako… pomereno, znaš na šta mislim?
*
Kristen Randl kao da se jednog jutra probudila sa željom da napiše anti-Belu Svon. I onda to uradila.
Junakinja Džini Kristijanson ima veliku funkcionalnu porodicu. Možda je malkice patološki vezana za najstarijeg brata koji odlazi na studije. To bi u nekom drugom rukavcu žanra bilo okosnica zapleta, ali ovde služi kao opravdanje za instant vezivanje za komšiju, koji će do kraja priče biti nekakav surogat brata. Prva osoba koja joj se obrati u novoj školi jeste devojka, ne nasumično muško koje treba da joj održava imidž željene. Ona sama zauzima poziciju posmatrača saznavši da je njeno dvoje prijatelja zainteresovano jedno za drugo. Džini nije dobra, zgodna, zbunjena tinejdžerka. Džini je ličnost, u sukobu sa stidom zbog nedostatka stida zbog sopstvene nesavršenosti, u sukobu sa nostalgijom, u sukobu sa prijateljima kad ne pokazuje bol jer oseća da mu je uzrok nedostojan… Džini je mlada, i svoja.
Za svojost glavne junakinje zaslužno je vaspitanje, kao jedna od okosnicâ romana.
Obrazovanje je jedna od velikih opsesija Kristijansonovih. Iza nas su bile godine i godine tokom kojih je mama intenzivno radila sa nama. Kao rezultat tog truda, Pol će izvesti prvu transplantaciju mozga, Džejms će jednog dana sagraditi most preko Atlantika, Čarli — koji je zaista muzički genije — verovatno će završiti u Američkom simfonijskom orkestru, a ja — paaa, ja znam pomalo od svega.
Bio to sebični nagon samoodržanja, ili kvalitetno feminističko vaspitanje kakvo je, izgleda, dobio celokupan podmladak Kristijansonovih, tek, junakinja ni u trenucima kada prezire svoje postupke nije podložna prepuštanju struji, bar ne bez borbe da ‘struja’ argumentuje svoj tok. A ta svojost, uz posvećenost obrazovanju, zaslužna je za svrstavanje u napredno odeljenje i posledično pronalaženje prijateljice baš u duhovitoj, visprenoj Hali.
Hali, doduše, nije pisana kao zasebna junakinja, već kao sajdkik-drugarica glavne, čija uloga oscilira između rezonera i antičkog hora. Stoga ne čudi što upravo iz njenih usta izlazi jedna od velikih istina dejtovanja u srednjoj školi, a i posle:
Vidiš, pametna žena na tipičnog osamnaestogodišnjaka deluje kao kriptonit na Supermena. Ali ne brini previše, mama mi je rekla da se nešto misteriozno dogodi s momcima posle mature i oni koji nikada nisu uspevali da dobiju veću ocenu od trojke odjednom postanu mudriji od bilo koga ko nosi suknju… možda ćemo, nakon što se to dogodi, moći da izlazimo s kim želimo.
*
Ne bi ovaj roman bio anti-Sumrak da se Kristen D. Randl u njemu bavi samo vrcavom i ružičastom stranom srednjoškolskih izlazaka i simpatija. Ona zna šta se još događa na žurkama, i zna da to i njeni čitaoci znaju. Zato u klimaksu romana iskoračuje iz pretpostavke da glavni junaci moraju da budu čisti, razgrće pastelne zavese i upire prstom u zasenčenu stranu tinejdžerske interakcije.
Svi su zurili u mene dok sam silazila na doručak. Uopšte nisam morala da se pogledam u ogledalo da bih znala da mi je lice naduveno i da su mi oči crvene.
— Da li si dobro? — pitao je zabrinuto tata.
— Dobro sam.
— Jesi li sigurna? — ovo je , u stvari, kodirano pitanje. Puno značenje je „Znam da nisi dobro, ali poštujem tvoju želju da se ne mešam, samo, zapamti, šta god bilo, sa mnom možeš da razgovaraš”.
Ali čak ni to nije donelo utehu, jer uopšte nisam bila sigurna da li zaslužujem ljubaznost i poverenje.
Ni u jednoj od porodica, ni u jednom od prijateljstava koje čitalac na putu do poslednjih stranica upoznaje nema govora o zasluživanju ljubaznosti i poverenja. U nekima se jasno podrazumevaju, u nekima ih nije moguće zaslužiti.
Vršnjačko nasilje u Džininoj novoj školi potisnuto je u prošlost, više se i ne pominje osim kad se nova učenica upućuje u odnos mišljenja i snaga u razredu, a okončano nije delovanjem institucija, što bi se moglo očekivati budući da majka zlostavljanog radi za udruženje Spasimo decu, nego većim nasiljem opasnijeg vršnjaka koji je odlučio da zaštiti Vanzemaljca. Ostaje nerazjašnjeno da li je slučaj iz prve godine bio povod da se gospođa Tibs uključi u NVO tog tipa, ili je istovremenost rada organizacije i Smitijevog trpljenja tu da pokaže koliko je sistem neefikasan. Obaveštena o Smitijevoj situaciji, koliko se može biti obavešten, Džini komentariše kako u njenoj staroj školi on ne bi preživeo. I to govori ravno, kao da se podrazumeva, otkrivaući da su i ona i autorka svesne da nema škole bez zlostavljanja.
Paralelnom predstavljanju Vanzemaljčevih školskih drugova odgovara jednako ‘upareno’ predstavljanje roditeljskih figura.
Džinini roditelji ‘uskaču’ u zaplet u trenutku kad su najpotrebniji, i to ne kao deus ex machina, nego kao što roditelji i treba da postupe.
Za razliku od njih, koji u ulozi roditelja deluju kao tim i teško ih je posmatrati kao individue, Vanzemaljčev otac kao da vegetira u senci oh-svepravedne-i-nedovoljno-
*
Jedini vanzemaljac na planeti nije roman dešavanja, već roman strepnje, koja se poput jesenje magle uvlači u pukotine u rasuđivanju, u odnosima između glavnih likova, u portretisanju sporednih, u čitaočev dah i ritam okretanja stranica.
— Samo sam se pitao. Ne razumem tvoju zainteresovanost za mene.
— Ni ja. I počinje da mi se čini da ti to smeta — Kolder se zagledao u njega. — Da li te plašim?
Majkl ga je pogledao.
— Bio sam već ranije voljen.
Dopušta samo kratke izlaske na vazduh između poklapanja mukom, i nikad nije sigurno koji talas je poslednji, i do poslednje strane se ne zna da li će na kraju biti udah, ili mrak.
Uz čitanje slušati: Lorde
- Roman Jedini vanzemaljac na planeti preporučen je kao lektira u Sjedinjenim državama. Još to nije postao, niti je dostigao slavu kakvu savezi školskih bibliotekara smatraju da zaslužuje. Možemo za to kriviti omladinu kojoj je primamljiviji šund, a možemo ga pročitati ponovo.
Izdavač: Teovid
You May Also Like
Bestežinsko (Weightless) – Marko Gilmor
