Kada će žene dobiti pravo (književnog) glasa?

Na poslednjem Book Talk-u, održanom u Galeriji Matice srpske, upitane o uzornoj književnosti i kritici — četiri panelistkinje nisu pomenule nijedno žensko ime. Na istom događaju, samo u drugoj vrsti diskusije, uvaženi panelista loše pisanje i nepotrebnu književnost ilustrovao je jasnom ‘duhovitom’ aluzijom na popularnu učesnicu konferencije. Malo ko se iz publike nije pridružio podsmehu. I to nije samo njihova krivica, to je simptom inercije, kaskanja patrijarhalnog, plemenskog mentaliteta za evidentnim, dugoočekivanim društvenim promenama. Kazuje da književnorazgovaračkim diskursom vlada navika idenja utabanim putem, na kojem su trivijalno i žensko (još uvek!) sinonimi.

Pri pogledu na davnu i manje davnu istoriju, takav (mal)tretman ženskih glasova objašnjava se (i izgovara) večito popularnim trenutkom u vremenu, istim onim koji opravdava i rasnu segregaciju. Ali, da li su istorijske prilike koje pominjemo sa razumevanjem i blagom snishodljivošću civilizacijske distance zaista prevaziđene, ili samo prigušene? Deo odgovora može se primetiti na javnim diskusijama, a naročito je bio upadljiv na najavi ovogodišnjeg predavanja o savremenim tokovima u književnosti, gde su svi govornici bili muški. U ovom veku, stvara se utisak da zaista nema teoretičarke, kritičarke, književnice, urednice, koja za okruglim stolom sa teoretičarem, kritičarom, književnikom, urednikom, ima šta da kaže o postmoderni. Što je, samo po sebi, postmodernistički ironično.

Student koji uči spremajući ispitna pitanja, susreće se sa na institucionalizovanim seksizmom, često ga u trci za bodovima ne primetivši. Ispitna pitanja o književnim junacima avangarde formulisana su na specifičan način (Lik Vuka Isakoviča; Lik Aranđela Isakoviča; Figura žene u Seobama), koji u slučaju romana Seobe ne nalazi opravdanje u tekstu. Apsurdno je Dafini, književnom liku po glavnosti/sporednosti jednakom sa Aranđelom (ni on ni ona u romanu ne govore, i nalaze se stepenik ispod nosioca epskog i meditativnog — Vuka), uskratiti prepoznavanje, imenovanje, individualnost.

Da to nije slučaj samo sa ženama iz prošlovekovnih književnih delâ, pokazuje i čitav kurikulum na Filološko-umetničkom fakultetu, od periodizacije do tumačenja pozicija autorâ obrađivanih tekstova.

„Muškarci bolje pišu, žene bolje razumeju književnost”, može se čuti od univerzitetskog profesora, kad navodi Isidoru Sekulić kao primer vanredne esejistkinje. Na primeru Isidore Sekulić, esejistkinje, primetna je i razlika u recepciji suda o revolucionarnom, koja zavisi od polom ‘zasluženog’ kredibiliteta. Naime, kada u Novoj Evropi objavljuje pozitivnu recenziju Otkrovenja Rastka Petrovića, proniknuvši u važnost tog trenutka u književnoj istoriji, uredništvo se „disocijira od iskazanog” u njoj, dok Politika i Kritika u vezu dovode sirove seksualne motive iz pesama i „mladalačko ushićenje” „ostarile i degenerisane” autorke prikaza. Mesto je u kurikulumu našla i savremena kritičarka Jasmina Ahmetagić, iako se njeni tekstovi ne obrađuju u celosti, već se studija Priče o Narcisu zlostavljaču: zlostavljanje i književnost pominje tek u uvodnom predavanju o Njegošu, na obimnom obaveznom kursu o, pogađate, muškadiji od baroka do romantizma.

U slučaju FILUM-a, kursevi kao da su sastavljeni sa namerom da utvrde pomenutu seksističku misao kao aksiom — ni na jednom od četiri obavezna predmeta posvećena svetskoj književnosti žene se ne dovode u vezu sa književnim značajem. Margaret Atvud pominje se u uvodnom predavanju o Odiseji, a na do poslednjeg semestra odlagano direktno pitanje „Što ne radimo Virdžiniju Vulf ili Toni Morison ili ikoju ženu?”, odgovor profesora bio je „Nema dovoljno prostora u programu”. S druge strane, pročulo se i da je jedan drugi profesor asistentu na predlog da se jedna pesnikinja izbaci iz silabusa, ‘jer nema nikakve literature o njoj’, odgovorio „Mislite, da se doda još jedna?”, što pokazuje da ima i autoritetâ koji uviđaju nesrazmeru i spremni su da utiču na promene.

Problem FILUM-ove književne periodizacije koja Desanku Maksimović lagano izostavlja iz tumačenja predratne književnosti zbog vremena u kom je stvarala, a iz avangardne zbog poetike, naizgled je ublažen postojanjem redovnog kursa koji joj priznaje značaj. Nije teško pogoditi — reč je o Književnosti za decu. Ne mogu da ne budem lična i puna jeda, da se ne pitam da li je i u nauci o književnosti, i pošto se veća staraca slože da je konkretnoj ženi mesto u kurikulumu, TOLIKO teško dopustiti joj nešto osim bavljenja decom. Izvesno je da ima inspirativnijih, interesantnijih, pa i boljih pesnikinja od Desanke Maksimović, i razumljivo bi, do neke mere, ako se zažmuri na feminističko oko, bilo njeno izostavljanje da bi se umetnula ta, hipotetička, bolja. Ali ovo je oduzimanje glasa delu ljudskog društva, odsecanje čitave grupe stvaralaca jednog doba od mogućnosti da o tom dobu progovore. Ne postoji ‘književnost’ na jednoj strani i ‘žensko pismo’ na drugoj, postoji nerazumna, nepravedna marginalizacija.

Žena u književnosti ima. Žene pišu, čitaju, kritičare, vode književne blogove, klubove, organizuju književne događaje, upravljaju bibliotekama, uređuju izdanja, bave se istraživačkim radom, književnim prevodom, predaju književnost u školi i na fakultetu. Međutim, ono što se o ženama u književnosti „zna” jeste da čitaju i pišu trivijalnu književnost. Kad god treba osuditi nečitanje, ili nečitanje ‘pravih stvari’, tu je primer ‘moralno upitnih’ ženskih sajamskih atrakcija (a kamo veliki vojvoda među književnicima i književnik međ vojvodama?), autorki bestselera sa koricama u nijansama sepije i one druge, erotske boje, dok se kao moralno-literarni uzor listom navode pokojnici sa čuvene crno-bele fotografije iz Narodnog pozorišta, koja je za dolazeće naraštaje sačuvala 1974. godinu i susret velike devetorke, pardon, devetorice.

Jedan od autoritetâ koji se bore za žensku vidljivost u univerzitetskom proučavanju književnosti jeste književnica i esejistkinja Slavica Garonja, koja je u toku svog rada na FILUM-u uvela novi nastavni predmet — Žena u srpskoj književnosti. Koliko to bilo važno kao iskorak na svetlo, koji za mnoge studente znači prvi susret sa Anđelijom Lazarević, Milicom Janković, Leposavom Mijušković i drugima, toliko je i poražavajuće što takav predmet ima status izbornog, jer podebljava besmislenu rodnu granicu po sredini književnosti. A dok je podele na mušku i žensku književnost, biće i podele na mušku i trivijalnu, i potrebe za izbornim (!) predmetom posvećenim ženskom pisanju, kao da žena olovku drži preponama, i jednako ponižavajućih izbora za ‘žensko pero’, uz klikbejtove poput DA LI SU ŽENE PRIRODNO PREDODREĐENE DA ČITAJU TRILERE? na sajtovima izdavačâ.

Žena je u književnosti motiv, muza, inspiracija, dativ u posveti autora, ili senzacija i povod za pošalicu — lamentiranje nad starim dobom isključivo kvalitetnog pisanja i čitanja, ili nevidljiva. Bez obzira na procente, bez obzira na činjenice.

Na koncu viševekovnog traganja za razumnim odgovorom na pitanje marginalizacije žena u svim, pa i u nauci o književnosti, naučnici sa Univerziteta u Masačusetsu doći će do zapanjujućeg otkrića: nema opravdanog razloga za rodno zasnovano isključivanje iz nauke, nije ga bilo i neće ga biti. Ali — kada je još privilegovani s(l)oj bio spreman da se dobrovoljno odrekne dela moći?

Tekst je napisan kao odgovor na temat ŽENE I NAUKA i prvobitno objavljen na 251. strani trećeg broja časopisa KULT.