Ulica dobre sreće / Mesec borbe protiv raka dojke

Oni koji nas čitaju od prošlog oktobra, znaju da Mesec borbe protiv raka dojke ima poseban značaj za ovaj blog. Ukratko — da nije bilo redovnih (samo)pregleda, ne bi bilo Prerazmišljavanja. Zato u oktobru za vas prerazmišljavam knjige koje obrađuju temu ‘ženskog raka’.

Prvi ovakav angažovani tekst posvetila sam Mirjani Đurđević i njenoj delimično autobiografskoj knjizi „Čim preživim ovaj roman”, koju je napisala pre nego što je mogla biti sigurna da će preživeti. Danas pokušavam da urečeničim utiske o „Ulici dobre sreće”, memoarskom delu još jedne pobednice: Marjam Manteghi.

Knjige o raku su nam potrebne. Ne samo zato što je, kako Vladan Desnica piše, za književnost motiv raka ono što je bio motiv smrti, nego i zato što je ljude, posebno one koji od knjiga traže ‘beg od stvarnosti’, potrebno podsećati na stvarnost koja je uvek bliže nego što se nadaju. Kristina Ljevak je na nedavnoj književnoj večeri rekla: „Svako od nas ovde je preživeo rak”. Neki su se u publici nepoverljivo promeškoljili, neke je na pogrešan način pogodila, a jedan momak iz mog reda šapnuo je drugom: „U pravu je, vidiš, ti si preživeo Marinin rak”.

Činjenica da smo (skoro) svi koji gledamo u ovaj tekst preživeli nečiji rak razlog je što je knjigu o raku zahvalnije napisati nego oceniti. Ljudima je teško da vrednuju takvu knjigu, naročito ako je u pitanju memoar ili ako je bar zasnovana na ličnom iskustvu autora. Ako su ti ljudi izdavači, a autor njihov ma i dalji poznanik, ishod je izvestan — knjiga će biti objavljena posle minimalnih intervencija.

Verujem da se to dogodilo rukopisu Marjam Manteghi. Njena priča o dva izbeglištva i jednom begu, o kalemljenom rodoljublju, o slabosti, o borbi, o traganju i nalaženju uporišta… može inspirisati i motivisati, ali isto bi to mogla i da nije u obliku knjige.*

Rekoh već da je biografija Marjam Manteghi izuzetno zanimljiva. U ranom detinjstvu,  autorka je sa delom porodice izbegla iz Irana u Kanadu, jer njena veroispovest nije bila po meri novouspostavljenog režima. Budući i imućna i vredna, u drugoj domovini dobija vrhunsko obrazovanje i poslovnu priliku, koju ona odbacuje da bi se odselila u Sarajevo, grad koji ‘poznaje’ samo iz reportaža Kristijane Amanpur. U tom gradu, koji po upoznavanju zaista oseća svojim, provodi šest godina i planira da zasnuje porodicu, kada je susret sa pretećom dijagnozom i bosanskim zdravstvom ubeđuju da se privremeno vrati roditeljima.

„U mom svetu, rak je bio horoskopski znak, a ja sam bila nedodirljiva. Čudno kako uvek misliš da si nedodirljiv, a onda jednog dana više nisi. Kad sam se tačno razbolela? Koji dan je to bilo? Kog meseca nisam bila bolesna, a onda već sledećeg jesam?”

Ni autorka ove knjige ne voli ovakve knjige. Nije ih volela dok je bila bolesna, pa zdrava odbija da njeni memoari budu svedeni na epizodu s bolešću. Zato priču koja bi inače bila patetični fejsbuk milestone rasparčava i među redove poput „Sudbina je trebalo da ima srećan kraj. Sad se činilo da ga ima. Za sve druge”, umeće stranice sa portretima gradova u kojima je živela, pričama svojih porodica, savetima o ponašanju u ljubavnoj vezi, komentarima o društvu i politici, o korupciji u institucijama zaduženim za decu bez roditelja, o sarajevskim taksistima i sl.

Iako se trudi da se otrgne od etikete ‘one koja je imala rak’ i izgradi novu (percepciju) sebe, Manteghi i dalje lično računanje vremena poredi sa računanjem vremena u Sarajevu i Iranu — pre i posle raka, rata, revolucije.

Osećaj organske pripadnosti Bosancima — „kao kad se sedište u autu konačno namesti u pravi položaj dok voziš, te osetiš olakšanje pomešano sa ugodom” — javio se čim je u Sarajevu čula imena kojih se seća iz detinjstva u Iranu, a učvrstila ga je identifikacija sa filozofijom našeg podneblja, koja se odista dâ sažeti u dve reči:

„Bosanci znaju više od većine ljudi o fenomenu dubokih, apokaliptičnih događaja koji menjaju život i koji bi se mogli podvesti pod ‘stvari koje se ponekad jednostavno dese’.

— Jebi ga — kažu — šta se može.

‘Jebi ga’ je izraz predaje i izdržljivosti ujedno.”

Dragoceno je priznanje da je pomoć tražila i od „iscelitelja”, pre nego što je sebi priznala da joj je neophodna intervencija pravih lekara. Mnoge žene koje znam pribegavaju tome, i mnoge majke koje znam, poput Marjamine, rak zovu nekim drugim imenom, ko Voldemora ili Vučića, kao da će ih čuti i od ponosa narasti.

Dragoceno je, premda na drugi način, i romantizovanje patrijarhata koje vrca iz hvalospeva ženskom žrtvovanju za očuvanje veze na Balkanu. Prva reakcija na to bila mi je gađenje. Onda sam razmislila i pustila da se zupčanici treniranog razumevanja pokrenu, i da uvidim njeno pravo da odabere, pošto je dobila obrazovanje i mogućnost da bude bilo šta bilo gde, da postane domaćica balkanskog tipa. Neka junakinja želi šta joj se želi, nije moje da joj namećem svoju (diskutabilnu) progresivnost.

A vi se pipajte. Evo i kako:

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=3TXjLLOI_0M&w=560&h=315]

Uz čitanje, ne i pipanje, slušati: Jelenu Tomašević

*Moramo, zaista moramo razlikovati knjige koje su morale biti napisane od onih koje su morale biti objavljene. Zaista ne morate i vi biti pisac.