Novosadska kvidič liga

U nedelju, 11. novembra, održan je prvi javni trening kvidiča u Srbiji.

Novosadska kvidič liga, koju za sada čini tek jedan tim — Novi Sad Firebirds iliti Vatreni dživdžani, organizovala je javni trening radi promocije ovog sporta i prijema novih igrača.

Na poziv su se odazvale generacije poterovaca, od nas koji smo odbrojavali do izlaska novog filma i dreždali pred zaključanim knjižarama da prvi onjušimo stranice tek prevedenih knjiga, istih nas koje je edicija Hogvortska biblioteka i kratka istorija kvidiča „Kvidič kroz vekove” pozdravila na pragu odraslovanja, do onih koji su bili premladi i za lažnu osmu knjigu, ali nisu ništa manje očarani od nas.

Dovoljno je bilo pročitati:

„Obrišite prašinu sa svojih čarobnih štapića, izglancajte metle, i obucite ponovo boje svojih kuća. Kvidič stiže na velika vrata!”

da čujemo pisak skerletne lokomotive.

(Kad smo kod lokomotive, treninga ne bi ni bilo, ili bar ne bi bio ovoliko dobar, da nije Lokomotive mladih Novog Sada, čiji je mentorski tim imao ulogu Hogvorts-ekspresa.)

Članovi tima i volonteri pokazali su nam kako se igra na kojoj poziciji, a svako iz publike, nezavisno od godišta ili građe, mogao da se oproba na svakoj od njih.

U letećem kvidiču tim ima 7 igrača: 3 goniča, 2 jurišnika, 1 tragača i 1 čuvara. Tako je i u pešačkom. U obema verzijama sporta postoje 4 lopte: kvafl (odbojkaška) kojom goniči daju golove, 2 bladžerke (lopte za između dve vatre) kojima jurišnici gađaju protivničke igrače, i skrivalica, koja u letećem kvidiču i sama leti, a u našem je zapravo teniska loptica prikačena za pojas neutralnog igrača, odakle je treba skinuti. Hvatanje skrivalice označava kraj meča. Obe varijante kvidiča imaju po tri gol-obruča na suprotnim stranama terena. Posao čuvara jeste da spreči goniče da poentiraju. U letećem kvidiču igra se na metlama. U pešačkom se trči sa štapom između nogu. (Dživdžani za sada imaju drške džogera.) 

Vatreni dživdžani kažu da su pravila igre „u suštini jednostavna”. Propisuje ih Međunarodni kvidički savez: da, i to postoji, otkad je kvidič zvanično registrovan kao sport.

Meni je možda omiljeno upravo osnovno pravilo — da svaki tim mora biti mešovit, tj. imati odnos rodova (ne polova) 3:4. (Rekoh onomad negde da smo mi milenijalci svi u Haflpafu.)

Publika je bila šarenolikija od postava jednokratnih timova koji su se mogli videti na zaravni okruženoj drvećem. Šetači su se zadržavali da odgledaju vežbu ili dve, zakleti poterovci došli su u odeći inspirisanoj knjigama, a bilo je i onih koji su na pitanje otkud tamo odgovorili: „došli smo da gledamo ljude kako se blamiraju”. Ja sam se beskrajno zabavljala propitujući zatečene posmatrače o pravilima kvidiča, očekivanjima i utiscima sa događaja, i tome šta im kvidič znači. Zabavnije mi je bilo samo slušanje kako jedni drugima objašnjavaju sport koji svi vide prvi put. Ko je čuo samo odlomke razgovora, mogao je da pomisli da svi mečevi traju po mesec dana, da se dve šarene lopte zovu ‘baldžeri’, da sve lopte treba baciti kroz obruče i da od vrste lopte zavisi broj poena. A ko ipak želi da čuje i zaista shvati šta i kako u kvidiču, može da poseti predavanje koje će uskoro biti najavljeno na fejsbuk stranici Novosadske kvidič lige.

Imala sam neverovatno zadovoljstvo da proćaskam i sa desetogodišnjom Sarom Bunjevčev, koja sebe vidi na poziciji tragača, i čiji je omiljeni igrač kvidiča, logično, Viktor Krum.

Treningu su prisustvovali i volonteri Crvenog krsta, čiji je zadatak bio da priskoče u pomoć ako nešto pođe naopako. Srećom, nije bilo potrebe da intervenišu jer, kako kažu, „organizatori su ozbiljno shvatili brigu o bezbednosti učesnika”.

Da li biste vi igrali ovaj normalski kvidič? Na kojoj poziciji?