Pročitala sam u novembru

Za ovaj mesečni pregled morala sam da izlistam Goodreads, jer nisam mogla da se setim polovine od 8 pročitanih knjiga. A bez pomoći dnevnika ne uspevam da se setim ni ostalih okoloknjiških stvari koje sam radila u novembru. (Znam da sam radila mnogo više nego u oktobru i uopšte prethodnih meseci, pa biće da je razlog ovoj nepovezanosti preumor.)

*a kao da se sećam i da sam podosta fotkala i kačila na Instagram*

Ne, ozbiljno, morala sam da uzmem dnevnik da bih imala šta da napišem u ovom odeljku.

Dakle,

gledala sam „Grindelvaldove zločine” (volim sve što nam Rouling ispljune i gledaću ga opet, ali realno nije dobar koliko bi mogao biti (Minerva Mek Gonagal radi na Hogvortsu dvadesetih, stvarno?))
objavila 5 tekstova
snimila 1 video (i njega jedva, zbog problema sa memorijskom karticom)
skupljala nove donacije za Novosadsku razmenu knjiga

Srećom, kao i za oktobarski pregled, tu je Goodreads da me podseti i na to šta sam čitala i šta sam mislila o pročitanom.

Ono što ovaj pregled razlikuje od svih prethodnih, a nadam se i narednih, jeste muzika, tj. nedostatak muzičkih preporuka. Mogla bih da se vadim na prirodu posla, i da kažem da zbog toga što 8 sati dnevno imam slušalice na ušima nemam volje da ih držim i van radnog vremena, ali to ne bi bila puna istina, a na ovom blogu se ne lažemo. Poslednjih meseci utanjila sam slušanje muzike do same nule. Osećam da mi nedostaje, ali ne uspevam da se nateram da pustim bilo šta, čak ni pesme koje sam nekad volela i slušala radije od svih. Ne slušam više muziku dok čitam. Do sada su preporuke za vas radile na isparenjima mog starog slušačkog života, ali danas nemam ni to. Umorna sam. Umara me sve, ljuti me nepravda, rastužuju me seratori, jedva i da mi se piše. Nadam se, i molim vas da se nadate sa mnom, da će ovo proći. I preporučujte mi muziku, za kad i ako prođe.

Kosingas I — Red zmaja

Razumem da je mnogim posvećenim čitaocima ovo bila prva domaća fantastika, i zašto im ostaje omiljena. Zabavna je, brzo se čita, ima čemu da te nauči i ume da raspiri maštu. Dok nisam počela da shvatam da će se uvek izvući čak i sporedni likovi, strepela sam tokom okršaja. Dopada mi se što kosingas nije neopravdano progresivan, već postupa kao čovek svog vremena, iako je video šire on mnogih.

Samo da je Aleksandar Tešić manje forsirao narodne običaje, da su nailazili prirodno, zato što priča vodi do njih, a ne zato što želi da ih pokaže, a i da je urednička ruka bila tvrđa, a i kad bi baba imala točkove…

Uglavnom, pogađate, nije ovo moja čašica neumivače.

Izdavač mog primerka: Portalibris

Novi izdavač: Strahor

Dva idola

*čitala sam je u divno doba kad je moglo da se ide biciklom ako poneseš kišobran za svaki slučaj*

Skroz razumem popadiju Sidu i njeno protivljenje čitanju romana. Ako su bili ovakvi…

Kako je ovo ne-baš-poznat roman, red je da rečem i nešto što nije moj prvi i jezivo subjektivni milenijalski utisak o glorifikaciji borbe za „staru srbsku postojbinu Sentomaš”.

Bogoboj Atanacković (rođen kao Timotije, promenio ime kako bi istakao svoje srpsko poreklo, u skladu sa nacionalističkom ideologijom našeg romantizma) pisao je mahom novele i pesme, i ovo je njegov prvi roman. Izašao je u dve sveske, 1851. i 1852. godine. Njegovo rano stvaralaštvo pokazuje uticaj Milovana Vidakovića, ali u poznijim delima teži da ga se oslobodi i pronađe sopstveni književni glas. Smatra se važnom karikom u proučavanju istorije srpske romaneskne književnosti, između Vidakovića i Jakova Ignjatovića.

Dva idola (tj. dva ideala) po kojima je roman naslovljen predstavljaju dve ljubavi glavnog junaka — romantičarsku ljubav prema naciji i romantičnu ljubav prema devojci. Značajan je zato što prvi put ljubavnu priču smešta u savremeno doba, tj. u doba kojem svedoči pisac sam. Nema takav kvalitet kakav mu je pripisivan zato što je pisac bio u krugu Vuka Karadžića. Zabavan je u svojoj naivnosti, u kojoj čitav spektar ljudskih karaktera svodi na crno tj. (pro)mađarsko tj. bogataško i belo tj. (pro)srpsko tj. stradalničko.

Ako ne studirate srpsku književnost, male su šanse da ćete slučajno sresti ovaj roman. Zato lepo prošetajte do biblioteke, ima suludo malo stranica (štampanje je bilo mnogo skuplje nego danas, pogotovo u Beču i Novom Sadu, gde su sveske objavljene), a poteraće vas na razmišljanje i preispitivanje kontekstâ u/o kojima pevamo i razmišljamo.

Izdavač mog primerka: Nolit

Novi izdavač: Portalibris

Kosingas II – Bezdanj

Kako to obično biva sa serijalima, utisak o prvom delu bio je poguran očekivanjima od nastavaka, a utisak o drugom skršen dodatkom svojih na manjkavosti prvog.

Pročitaću i treći, prvenstveno zato što ga meni draga osoba voli. Verujem da treba čitati knjige koje drage osobe vole. Tu praksu i vama preporučujem.

Izdavač mog primerka: Portalibris

Novi izdavač: Strahor

Tri ratna druga

Vođena pomenutim uverenjem o čitanju dragih knjiga dragih osoba, u oktobru 2017. godine počela sam da čitam roman „Tri ratna druga”. Nije išlo. Stala sam na pedesnekoj strani, pokušala posle nekoliko nedelja opet, stigla do osamdesneke, i vratila ga na policu.

Vođena dvaput pomenutim uverenjem, a malo i stidom što mi knjiga stoji, a nikako nije gora od onih za to vreme pročitanih, uzela sam je opet i zagrizla. Pregurala sam nekoliko strana nekako, a onda je krenula sama. Dok sam se osvrnula na prošlogodišnji neuspeh — stigla sam do kraja. Nikako nije gora od većine pročitanih za vreme nečitanja nje, ali nije ni bogznakako fenomenalna.

Ima divnih misli, lepo to Remark sroči, pitka je vrlo, ne znam što mi je bilo potrebno toliko da zapravo počnem da čitam. Predstavlja jedno idealno prijateljstvo, u kojem su svi saborci, pa tako prihvataju i devojku jednog od prijatelja — kao saborkinju zbog koje se prelaze stotine kilometara po snegu, bez preispitivanja potrebe, bez ‘vredi li?’. Junake je lako zavoleti. Lako je postati delom priče, kao da je posmatramo kroz prozor a ne kroz slova, naročito u današnjem (opet) pretfašističkom svetu koji liči na eho Remarkovog.

Zameram, ne znam da l’ knjizi ili sebi, što primećujem da Remark ima šablon, po kojem ~100 do ~140 stranica posle najsrećnijeg trenutka u ljubavi — devojka umre. (Ovo nije spojler, verujte mi. Prvo, zato što knjiga ima kvalitete koji ne zavise od spojlera i drugo, zato što taj musavi ‘čitalački kodeks’ po kojem je knjiga ‘pokvarena’ ako joj se zna kraj ne važi za sve sorte književnosti. Ako čitaš samo da budeš iznenađen na kraju, čitaj krimiće i ne čitaj o nepročitanim krimićima.)

Izdavač mog primerka: Minerva

Novi izdavač: Nova knjiga

Dnevnik Virdžinije Vulf: 1. tom

Čitajući, povremeno sam želela da iščešem sebi skalp, a povremeno da je zagrlim i da joj dodam šolju tople čokolade sa cimetom.

Šta sam sve mislila dok sam je čitala, i šta sam na kraju zaključila, slušajte na booktube kanalu Knjigoložnica. A možete ga i zapratiti, kad ste već tamo, da biste dobijali obaveštenja o novim video-prikazima knjiga.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=oWSsDW8c3cg&w=560&h=315]

Izdavač: Ukronija

Svi bi trebalo da budemo feministi i feministkinje

Premda ne volim „ted tok” stil, prijala mi je.

Čimamanda Ngozi Adiči ima pripovedački dar koji ovu knjižicu (koja je zapravo samo malo proširen govor, toliko da izađe na esej pun anegdota) čini čitkom i prijemčivom. Kroz primere, jednostavnim jezikom, neoborivom logikom, dokazuje tvrdnju iz naslova.

Preporučivaću je svima.

Izdavač: Milica magazin

Hari Poter i kamen mudrosti

Ne umem ja objektivno sa Harijem Poterom, pa bolje i da ne pokušavam.

Volim ovu knjigu. Svih 7 (+3+3) volim. Dobila sam je u pravo vreme i otad ne prestajem da je čitam, iznova pronalazeći delove sebe, i one što sam bila i one koja bih mogla biti, među stranicama. Podseti me da sam na Hogvortsu dobrodošla, kad mi nedostaje ovostrane dobrodošlosti. Podseća me, što danas posebno cenim, da iznad svega vredi voleti, da to povezuje ambiciju, radinost, hrabrost i mudrost, i da se sa njima ujedinjenim pobeđuje Voldemor, ko god i šta god on vama predstavljao.

Izdavač mog primerka: Narodna knjiga

Novi izdavač: EvroBook

Sezona kostiju

Kupili smo je na jednoj od Laguninih akcija 10za999, saveznik i kobibliotekar ju je pročitao odmah, ali meni nije dolazila na red. Što je zabavno, jer sama pravim svoj red, ali o tome drugom prilikom.

Jednom kad nisam znala gde ću od učenja za kolokvijum, i morala sam da izluftiram glavu, preporučio mi je da konačno pročitam prvi roman Samante Šenon i, kako nije bilo nikakvog reda sem onog za učenje, uzela sam knjigu i zasela. Ispostavilo se da mi je baš bilo potrebno ovako nešto.

Sa šmekom Zamjatina i vrtoglavošću savremenog romana, „Sezona kostiju” je vrlo dobro napisana distopijska priča. Iz hrpe omladinskih njanjavosti koje srećemo po knjižarama izdvaja je pametan stil, zbog kog ću potražiti nastavke, ili pre neko njeno zrelije delo, da vidim da l’ je popravila manje kvalitetne elemente.

Izdavač: Laguna

Nego, dosta o meni. 🙂