Razgovor kao Andrićev most / Leva ruka tame Ursule Legvin

Predanja o prorocima predstavljaju opšte mesto u celoj porodici Čoveka. Bogovi govore, duhovi govore, računari govore. Proročanska dvosmislenost ili statistička verovatnoća pružaju odstupnicu, a protivurečja odagnava vera.”

„Leva ruka tame” Ursule Legvin nije alegorično-satirično delo koje bi u priči o svetovima odrazilo naš svet i naše društvo, već prava fantastika. Pokazuje jedan od mogućih svetova i njegovu moguću interakciju sa našim, tj. jednom od mogućih budućih verzija našeg. U zavisnosti od toga kako je čitalac senzibilisan i koliko je egocentričan (/geocentričan), toliko će učitati/ naučiti o našoj civilizaciji, jer priča o planeti Geten, kojoj su međuzvezdani istraživači nadenuli nadimak Zima, naizmenično kazivana glasom narodnih (‘ognjišnih’) predanja, jednog domoroca, i jednog posetioca, budi potrebu i daje osnovu za preispitivanje sveta koji poznajemo, kao da smo stranci u poseti, ili kao da ugošćavamo stranca. Nema mogućnosti za poistovećivanje sa likovima, jer pripovedač je pomatrač sputan zakonima i navikama društva kojem pripada, što čitaoca čini posmatračem u drugom stepenu, koji kao da lebdi iznad ledom okovanog tla, videći događaje ali ne i izraze lica aktera.

Kad se malo dublje zagrebe, vidi se da ne postoji mogućnost ni za uzajamnu identifikaciju junaka, čak i kada pripadaju istom narodu.

„Prognani ljudi nikada ne bi trebalo da govore na maternjem jeziku; on zvuči gorko iz njihovih usta.” 

Ovo nije priča samo o vanzemaljcima, ni samo o diplomatsko-seksualnoj tenziji, ni uopšte samo o jednoj stvari s površine teksta. „Leva ruka tame” određuje mesto pojedinca prema drugom pojedincu, blještavo i oštro poput leda kojim je planeta Zima okovana, ogoljeno do opštosti arhetipa, senčeći sve iznova iz predanja u trenutnost večnom tragikom mostova.

„Svetlost je leva ruka tame,a tama desna ruka svetlosti.

Dvoje su jedno, život i smrt, što leže

zajedno kao ljubavnici u kemeru,

kao šake što su spojene”

Robijaši koje nage prevoze preko planina u gvozdenim kontejnerima bliski su koliko se može biti bez razmenjivanja ijedne reči, ali sve vreme su opterećeni nedostatkom razgovora, time što nisu oslovljeni svojim imenom. To je prvi trenutak u kojem se čitaocu otvara mogućnost da zastane i zapita se ono što prateći vrevu prestonice nije osećao, a sada, opkoljen samo mukôm i mislima osuđenih, spoznaje istovremeno s poražavajućim odgovorom. Da li je čovek govorom tek dobio moć premošćenja pukotine između dva tela, ili je govor svojom lakoćom čoveka lišio mogućnosti da ostvari pravu bliskost? Jer, kad govora nestane, nestaje i privid zajedništva, kao kad se minira Andrićev most.

Ursulini Zemljani, za razliku od Getenjana, razvili su „govor uma”, prilikom kojeg je nemoguće lagati. U takvom društvu došlo je do razvitka tehnologije koji je preduslov za međuzvezdane letove. Govor bi, u tom smislu, bio i most na planu evolucije — između nesporazumevanja i istinskog sporazumevanja, ako bismo bili tako naivni da poverujemo kako telepatija predstavlja „poslednje umeće”.

Terem tokom telepatskih razgovora sa Dženlijem čuje glas svog pokojnog brata, bliskog a neopozivo udaljenog bića. U tome može biti sadržana sveukupnost i suština mosta kao (samo na jednom mestu ekspliciranog) lajtmotiva u romanu „Leva ruka tame”: trenuci u kojima smo jedno drugom najbliži, trenuci najpribližniji apsolutnoj komunikaciji, čine da budemo najsvesniji konačne, nepremostive distance, i — „kao šake što su spojene” — najsvesniji nemogućnosti sjedinjenja.

Terem i Dženli proveli su na ledu, usred pune okrutnosti zime, u malenom šatoru, dovoljno vremena da se među njima javi seksualna privlačnost, i podelili dovoljno tišine i reči da dostignu ljubav (tj. aktiviraju taj hemijski proces koji se neizbežno pokreće među dvema jedinim osobama na svetu, bio taj svet ostrvo, planeta, ili izuzetna životna okolnost).

„Ta ljubav je potekla iz razlika među nama, iz razlika, a ne iz srodnosti i sličnosti: i upravo je ona predstavljala most, jedini most, preko onoga što nas je delilo.” 

Ono što Dženli ne izgovara, čega ne postaje svestan do samog kraja, jeste da svaki most potiče iz razlika, i u konačnici predstavlja jedinu sličnost. Kada se ona ukloni, novougledana pukotina čini se još strašnijom, čovek ne zna šta bi sa njom, ni sa svešću o njoj koju više ne može da parališe pogledom na luk privida (kao luk duge koja je označila prvo premošćenje, posle potopa poslatog da čoveku pokaže njegovu nebožanskost).

„Prisnost umova koju smo uspostavili predstavljala je, doduše, vezu među nama, ali nejasnu i škrtu, odnosno takvu koja nije dopuštala jače osvetljavanje (kako sam očekivao), nego je samo pokazivala pravi opseg tame.” 

Nije, naposletku, samo verbalna komunikacija most, nego svaka. Svaki pokušaj zbližavanja sa drugim ističe međusobnu različitost, udaljenost, tuđost. U životu ne možemo ostvariti apsolutnu bliskost, na kom god nivou bila naša moć (raz)govora. Možemo samo naučiti da postojimo uz rascep, neprestano iznalazeći bezbolnije mostove.

Uz čitanje slušati: Iron Maiden

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bosonoga

Knjigu možete kupiti s popustom od 20% na sajtu izdavača – uz kupon PRERAZMISLJAVANJE: https://kontrastizdavastvo.rs/knjige/knjiga-leva-ruka-tame-ursula-le-gvin-19876