Crveni petao leti prema nebu – analiza, citati, priprema ispita

• počinje krajem, ili od sredine, silovanjem lude Mare u njenoj maloumnoj svesti

„Ljudi su se odjednom prodobrili i neće jedni drugima oči da vade. To mi je bilo najteže da zamislim.”

• maslačak koji leti nebom može biti neviniji prikaz sperme

„Nije videla…” tri ploda maslačka — najava 3 događaja u dolini na koju gleda ta livada gde je Mara

„Tužna braća” iz naslova drugog poglavlja zovu se Petar i Jovan, i mogu se čitati kao Vladimir i Estragon Bijelog Polja.

Jovan „oseća nesreću” unapred, gde god na zemlji bila. Oni ležu da se odmore kod jednog od tri ploda maslačka, ispod kruške.

„Petar je gledao zapušteno groblje. Dopada mi se, reče u sebi. Nema ni krstova, ni imena s datumima rođenja i smrti, ni smešnih fotografija. Ležiš dole, zemlja i kamen uvijaju ti rebra, a niko ne zna gde si. Niko ne dolazi da te oplakuje, kori, grdi i laže. Baš divota. Samo nema smisla što sade duvan između grobova, što švercuju tako.”

• prolazi grupa grobara sa mrtvima na daskama i uvijenim u pokrov
• u dvorištu bele kuće pored puta, malo zaklonjene trešnjom, svatovi s nevestom u šarenom

Još jedan par likova — grobari Srećko i Ismet nose leš u pokrovu, između ostalog komentarišu razlike u pogrebnim običajima muslimana i hrišćana.

Leš je žensko, saznajemo da ju je mučio dever, Ibro (nazivaju ga ‘gadna Turčuljina’), izgladnjivao i tukao.

U istom razgovoru uzgred pominju i nekog Spasoja koji je ženi naredio da se obesi kako bi doveo drugu.

Ismet pravda pred sobom svoje ponašanje prema sadrugu i pokojnici:

„Neravnopravan sam, šaputao je u sebi, neravnopravan sam. Zato i činim prljave stvari: bar u nečemu moram prednjačiti.”

• delo kipti od seksualnih aluzija onda kad ne eksplicira seks: „Da se napijem i zaboravim da sam strvinar koji je kraći od svog drugara za čitave dve muške glave.”

• Poglavlje „Petao” — beleška: Sve je kao neko snoviđenje, kao košmar o nekom drugom, kao da buđenje ne dolazi, a pogled se u snu uvek navraća na ono što želiš da previdiš ili zaboraviš ili bar ne urežeš s detaljima u sećanje koje će te i kad buđenje konačno dođe proganjati jednako silno i uporno.

Muharem: „Nisi ti jedini bolestan. Skoro svi su bolesni. Boluju najviše od glave i od srca. To je, po svoj prilici, najgore. A ti samo kašlješ i izbacuješ nešto rumeno. Samo to.”

Muharem da bi preživeo mora da proda petla. Idući da proda svog ljubimca, kao ona devojka sa čabrom mleka iz narodne priče, Muharem zamišlja kako već živi u vodenici i od vodenice i kako je isprosio Ivanku (Ivanka je ona mlada iz prethodnih poglavlja, u to vreme se udaje za takođe maloumnog Kajicu).

Muharem se u snovima preobražava u petla a Ivanka u kokošku, jedino tako on realizuje svoj potisnuti seksualni nagon. „Kad njega ne bude bilo, neću moći da sanjam da sam čovek.” Bojim se da njegovo ‘postati čovek’ znači ‘jebati’.

U poglavlju „Starac i ostali” razjašnjava se situacija svadbe: mladoženja Kajica je tridesetogodišnjak ali zakržljao u razvoju i fizički i mentalno, igra se s decom pored reke dok su mu svatovi u dvorištu, boji se Ivanke, njenog krupnog tela i toga što je starija, zrelija od njega, pita strica „Što ste mi je doveli?”; starac je Kajičin stric Ilija; Anđelija je Kajičina majka. Ivanku su doveli jer Ilija smatra da im se „krv razvodnila” i da će ona tako snažna podupreti lozu. Ivankin interes je zauzimanje bogate Kajičine kuće pošto u njoj rodi „tor dece”. O svom novom domu misli: „Sve neki nakaradni ljudi. Nigde zdravog uveta. Kao da ih je sve još u utrobi grom spalio.”

Skitač Petar dok leži od zvukova svadbe zamišlja da je svadba na nebu, da svatovi kljukaju nevestu hranom i da od toga ona raste i zaklanja nebo.

Muharem saznaje da se Ivanka udaje i da je neće dobiti, ali pri pomisli na ‘bračne obaveze’ sažaljeva Kajicu: „Pa njega će boleti.”

Ilijine misli: „Vazduh, izgleda, nije ni postojao — to je prašina lebdela nad zemljom.”

• knjiga je sva od nagoveštaja, retko se šta eksplicira, ali ono eksplicirano ubija na mestu

Ivanka pomišlja da bi po osobenjaštvu Muharem i Kajica mogli biti braća

Moguć uzrok Muharemovog povezivanja seksa sa boli: Ilija je, kad je Muharem imao petnaest godina, tražio da mu vidi penis, pa ga nagnao da nag trči kroz polja. Ne saznajemo da li mu je Ilija ili ko drugi uradio još nešto, ali dobijamo potvrdu da je to ta odlučujuća trauma. Takođe, Muharemova majka bila je maloumna (poput Mare), i u aluzijama i prećutanom ima osnova za pretpostavku da ju je Ilija silovao te da je Muharem njegov sin. Ilija provodi (ne)izvesno vreme tragajući za odbeglim dečakom M(uharem)-om, postaje prosjak, prestaje da govori, umalo se ne udavi u reci… za to vreme imanje celo biva pokradeno i razgrabljeno. Muharem se ipak vraća da služi kod Ilije, što Iliju dovodi do infarkta.

• Da li je petao Muharemov familiar ili alter-ego?

Muharem na svadbi primećuje da Kajica nema „pogled čoveka, već ribe”.

Petar i Jovan = Vladimir i Estragon koji više nikoga i ništa ne čekaju, koji putuju pervertiranom zemljom dembelijom, tj. tuđom i redovnom zemljom, ali po svojim pravilima, odnosno pravilima zemlje Vladimira i Estragona, koja ne postoji u stvarnosti.

Petar kaže: „Znaš li ti šta to znači kad nekog mrzi da diše”.

„Samo čuvaj noge.” = da bi mogao da odlaziš.

Ismet gađa ludu Maru busenom s groba. (jasna slika sadržavanja smrti i života i stradanja u njoj)

Kajica vidi da Srećko plače, i pita se: „što plače kad ga nisu oženili”

Mrkoje je Kajičin rođak i Ivankin dever; takođe fizički neugledan, ali za razliku od Kajice sposoban da čini zlo, makar kao poslušnik ostalih pijanih svadbara. Kada Muharemu otimaju petla kako bi ih obojicu mučili, Mrkoje je taj koga šalju da to ispuni. „Verujem ti”, reče Mrkoje. „Ali mene su poslali da ti ga uzmem. Treba nam svima.” A onda „Ne mogu ti pomoći.”

Muharem želi da moli svadbare da „ovoga puta” preskoče njega i petla = ovo nije izolovan slučaj. Bacaju ga uvis i dočekuju na pesnice, i narator to označava kao „ludu igru”. „Plovila je nad usklobučanom svetinom Muharemova glava sa zaleđenim osmehom praštanja, s malim grčem bola oko usana.” Muharem je uveren da je on grešan, da je zaslužio mučenje, ali pati što ga doživljava naočigled svih, boji se sramote više od bola.

Muharem i luda Mara stradaju slično, ali ona zbog pola a on zbog eto tako. Tu se u stvari vidi da nasilje dolazi eto tako, da su oboje ‘kažnjeni’ zato što su bespomoćni, slabiji od slabića nasilnika. Marino trpljenje je povezano s njenom polnošću, ali to je tek mesto napada, ne i uzrok, ni povod čak. Uzrok je u zloj i poganoj krvi, povod pijanstvo. Srećko plače kad se napije, svadbari maltretiraju slabije od sebe. Muharemovo trpljenje je situaciono, takođe, ali on je oslobođen konkretne stigme bivanja žrtvom silovanja u zatvorenoj sredini nenaučenoj na čovekoljublje, + on ne mora da ubija svoj porod na svakih 9 meseci.

Luda Mara traži zaštitu od Ilije, on je ignoriše iako zna šta će joj svadbari uraditi, ali ona mu prašta. I ona, kao Muharem, vođena je stidom. Ne poima to kao zločin, nego kao bruku, ne želi da Ilija bude svedok greha: „Sramota je da tako star i nemoćan gleda kako te raščepljuju, sramota bi to bila velika, a greh još veći.” Kad odlučuje da ih ne gleda („Jedan je stvarno ličio na Mrkoja, drugi je imao brkove glavnog prijatelja, dok je treći podsećao na sve ljude koje je do tada srela i upoznala”) kako bih ih „prezrela tako”, u stvari prezire njih grešnike i njihov greh, a ne osuđuje njihov zločin nad njom. „Primećivala je kako su vreli, i kako drhte. Bio je to strah, znala je. Strah mesa i kostiju.” Zna da će kad se oni zadovolje, nakon neposrednog bola doći novo ignorisanje. „Biće to strašno: izgledaće kao da se ništa nije ni dogodilo.”

Mara se stavlja u poziciju silovatelja i pretpostavlja opravdanje čina drugošću: „Dvonogog đavola bodi i probodi, i kako znaš prikuj ga za zemlju, jer bludne i ružne misli budi u mirnim i zaposlenim ljudima.”

„Ljudi su samo ljudi, ništa ne razumeju. Gledaju je i čude se. Vide da plače, i krivo im je što im kvari zabavu i uživanje. Radije bi je gledali nasmejanu. Vilice im se krive od nezadovoljstva.”

Mara izlazi iz sebe i govori sebi da su silovatelji anđeli, da su nesrećni i jadni i da im treba dati oproštaj i pustiti ih da se ižive.

„Reci im da nisu prvi koji ti zadaju bol i koji te ovako muče. Kaži im da ljudi rade to s tobom godinama.”

Mara je više puta rađala i ubijala decu nastalu u silovanjima.

„Ne dam da se u moje guravo srce uvuku mržnja, zlo i pakost.”

Ponavlja stalno da su oni anđeli, nesrećnici itd. Priviđaju joj se Ilija i Muharem, koji se u njenoj halucinaciji pretvara u đavola: svet je u njenoj perspektivi naopačke, naopak. Kaže Muharemu-priviđenju: „Preobratićeš se u čoveka čim ti prva zla misao umili u srce.”

Kajica (mladoženja) vidi silovanje i uplaši se da će se takvo ponašanje očekivati od njega u braku. Na svaki dostupan način odbija da bude odrastao, jer to boli: krade novčanike gostima, plazi se nevesti… „Nije Kajica lud: ja da im to radim, a one da viču i da plaču.”

Muharem misli o sebi čas u prvom, čas u drugom licu.

„Ni ja se na njih ne srdim, iako su se onako sa mnom poigrali.”

„Obećali su da će ti vratiti petla. Veruj im. Nikad ni u koga nemoj da sumnjaš. I raduj se unapred. Koračaj sigurno i svi će poverovati da nisi slabić, i da ćeš zaista živeti hiljadu godina.”

Svadbari petla nalivaju rakijom, Muharem se vraća u prvo lice unutrašnjeg monologa: „Pući će mu maleno srce, veselje će im se pokvariti, a ja ću ostati bez njega i bez ikoga na svetu.”

Petar i Jovan su i dalje na ivici događanja, samo sad filozofiraju.

„Jovane, zar ti se ne čini da je vreme kao ova reka iskraj nas: podvaladžijski tiho i nečujno odlazi, i odnosi nešto što je bilo naše.”

Govore o srcu, Petar kaže da liči na petla — „na velikog crvenog petla”. Da li je onda ovo priča o umiranju srca? O tome kako srce — srčanost, čovečnost — napuštaju ljude i odlaze tamo van njihovog domašaja, bar na javi?

„Kako je to fino imati u grudima petlića.”

„Bili su tako priljubljeni jedan uz drugog da usniše isti san: njih dvojica imaju jednog pela.”

Petar kaže Jovanu: „Ti si moja domovina”, Jovan odgovara: „A ti si moja vlada”.