Istina i druge laži – Saša Arango

Stiže mi, sad već pretprošle godine, ceger sa grbom Sveučilišta u Zagrebu. U njemu „Priče za laku noć za mlade buntovnice”, i još tri knjige. Uz njega, doduše mejlom a ne autobusom, stiže i Milovanova reportaža sa Interlibera. U toj reportaži nije bilo srce Baš Čelika, iako se reči u ovom pasusu nižu kao da jeste, nego napomena da bi bilo lepo kad bih te poklon-knjige pročitala i prikazala na blogu pre ubacivanja u Razmenu.

Do danas nije došao red na sve njih, što vam otprilike daje uvid u moj raspored. (Jednom ću napisati zaseban tekst kao odgovor na pitanje zašto verovatno neću pročitati vašu knjigu iako je možda najbolja koju bih u životu mogla pročitati, ali za sada je dosta i ovoliko.)

Jedna od te tri knjige bila je „Istina i druge laži” Saše Aranga, sa čije se prednje korice šepuri titula triler godine po izboru lista Die Welt.

Triler nikada nije bio moj žanr, i to ne samo zato što zapravo nemam ‘svoj žanr’, ali ja volim da probam novo, naročito kad prosudim da će biti bezbolno i koliko-toliko bezopasno. Među romanima za razbibrigu i umerenu napregnutost sposobnosti dedukcije čitala sam jedino dela Agate Kristi, i to u starim izdanjima na hrvatskom jeziku, i to u osnovnoj školi, tokom zimskih raspusta. Čvrsto verujem da je uživanju u ovom trileru doprinela kombinacija snega i hrvatskog prevoda. I bilo je bezbolno, zabavno, i sasvim bezopasno: niti sam zavolela žanr, niti sam protraćila vreme. Taman.

Priča o kojoj se nakanjujem da pišem počinje kada poznati pisac Henri sazna da će dobiti dete sa ljubavnicom za koju veruje da njegova supruga ne zna (premda je upućena u njegove manje ugrožavajuće izlete). Premišlja se da li da ubije i sebe i nju, ili samo nju, ali odlučuje da ipak sve prizna.

„On više neće biti nečasna hulja i vie se neće morati tako užasno sramiti. To se mora dogoditi. Istina ispred ljepote, sve drugo već će se nekako riješiti.”

Trileričnost počinje koju stranicu nakon početka priče — klasičnom, klišetiranom navlakušom, pomoćnim točkićima za vožnju napetosti u čitaocu, potezom koji se prvo nauči na časovima kreativnog pisanja za srednjoškolce:

„Umjesto da pojuri naprijed preko stijena, ubacio je u rikverc i „subaruom” polako krenuo unatrag. Poslije će shvatiti da je to bila velika pogreška.”

I tu iskusni čitalac dobija potvrdu o žanru i smer za očekivanja od stila, i vaga da li će odustati. Neiskusniji čitalac, verujem, biva još zainteresovaniji. Zašto je to bila greška? Kako je to shvatio? Šta će se dogoditi na sledećoj stranici?, pita se i čita dalje.

Kraj prvog poglavlja ugasio je moj cinizam i učinio da poželim sve što i neiskusni čitalac — da saznam rasplet.

Ubrzo nam se otkriva da je autorka svih romana koje potpisuje Henri — njegova supruga Marta, a da je ljubavnicu pronašao u svojoj prvoj urednici. Marta i Henri imaju dogovor da se on bavi slavom, a ona stvaranjem. Njen stav: „Književnost me ne zanima, želim samo pisati” unapred odobrava postupke Henrija kao imena na nizu bestselera.

Henri suviše voli udobnost koju mu Martino pisanje obezbeđuje da bi zaista bio spreman da je se odrekne. Na stranicama koje slede, on sve teže uspeva da obuzda svoju uobrazilju, i polako prestaje da razlikuje stvarnost od sopstvenih umobolnih scenarija za izvlačenje iz nepovoljnih situacija, koje se nižu jedna za drugom, kao da je karma (u liku cimera iz doma za nezbrinutu decu koji se vraća u njegov život) rešena da ga zasvagda raskrinka. Zajedno sa Henrijem, i čitalac gubi nit osnovne pripovesti. Koje scene se odigravaju u Henrijevoj glavi, a koje doživljavaju i ostali učesnici? Da li je ubistvo izvršeno na stotoj ili dvestanekoj strani? Koje je sećanje na roditelje pravo, a koje revidirano? To bi tek autor najspoljnje priče znao, ako biramo da mu verujemo.

Roman je olovan, spor. U njemu nema očekivane „napetosti pred pucanje” niti akcije, jer događaji čine tek okvir unutar kojeg se pomalja junakova psiha. Po njenom obodu čitaju se sporedni likovi i poremećaji u društvu, i to ne kao opravdanja za njen konačni groteskni oblik, nego kao „eto tako” činjenice u korelaciji.

Ljudi su ljudi. Svet je kakav jeste. Epilog je bezutešan.