Iznuđivač – Džon Grišam

Ako je verovati blurbu sa korica, ovo je roman pun preokreta, koji vas drži u napetosti do samog kraja gde vas čeka šok. (Isto tako, ako je verovati Večernjim novostima, zemlju nam uništava rodno osetljivi govor stranih plaćenika, dok se strani investitori upinju da je spasu.)

Džon Grišam važi za autora „najboljih pravničkih trilera”, po njegovim romanima snimljeni su filmovi, a o njegovoj popularnosti među ljubiteljima žanra govori to što mu knjige na našem jezičkom području objavljuju Znanje i Vulkan.

Malkolm Banister, glavni junak „Iznuđivača”, koji ima ulogu pripovedača, četresneštogodišnji je bivši advokat na polovini izdržavanja desetogodišnje zatvorske kazne zbog reketiranja. On čitaocu objašnjava da je osuđen nedužan, i opisuje svoje dane u zatvoru i deo planova za legalni izlazak na slobodu. Bivši marinac, sin policajca koji ne veruje u njegovu nevinost, ostao je bez porodice kad se supruga preudala i sinu našla novog oca ne mogavši da podnese teret ljage koju joj je Malkolmov pretpostavljeni zločin nametnuo.

Pripovedač je jedini crnac u tom izmišljenom zatvoru osuđen zbog tipično belačkog zločina — white collar u tradicionalno rasističkim SAD neretko se poistovećuje sa white color — i rasizam će ostati važan element mikrozapletâ. Malkolm je radio u crnačkoj firmi, koju belci nisu angažovali iz očiglednih razloga, a crnci zato što su im beli advokati predstavljeni kao bolji. Kada kao zaštićeni svedok u bekstvu putuje sa lažnim pasošem, bira šalter na kom radi belac, jer računa na to da su njemu svi crnci ionako isti. U zatvoru se bande dele na crnu, belu i smeđu.

Osim rasizma, provlači se i pitanje finansiranja zatvora i škola, kao i problem korupcije u javnim nabavkama, i to je — uz reciklirani papir na kojem je štampan — jedina pozitivna odlika romana „Iznuđivač”.

Nemojte mi verovati na reč, izvol’te se poslužiti piščevim:

Primer stila 1.

„Dovršavamo desert i krećemo prema mojem novom domu. Stan se nalazi na šestome katu nekog nebodera, jednoga od četiri nanizanih uza samu obalu, dok su ispod njih raspoređeni bazeni i teniski tereni. Pat objašnjava da se većina stanova ondje iznajmljuje, ali i da su u nekima stalni stanari. Ovdje ostajem šest mjeseci, a onda sve ovisi o meni. Riječ je o jednosobnome stanu, namještenome, s dnevnom sobom u kojoj se nalazi i kuhinja, lijepom sofom i foteljama, ništa raskošno, ali nije ni jeftino. Nakon što je otišao, stojim na svojem malome balkonu, zagledan u mjesec nad morem. Udišem slankasti zrak i osluškujem valove koji blago zapljuskuju obalu.” 

Primer stila 2.

„Sedam sati kasnije zaustavljam se ispred hotela Blue Moon, jednoga od mnogih malih, obnovljenih butik-hotela u samome srcu kvarta Art Deco u miamijskome South Beachu. Iz prtljažnika vadim aktovku i malenu torbu, dajem ključeve vrataru, pa stupam ravno u prizor iz Poroka Majamija. Ventilatori na stropu polagano se okreću, dok gosti u naslonjačima od bijele trske ogovaraju i pijuckaju.” 

Primer stila 3.

„Izlažem se rizicima, ali nemam izbora. Hasan je rizik, ali treba mi novac. Iznošenje zlata iz zemlje iziskivat će i izlaganje rizicima, ali kad bih ga ostavio ovdje, mogao bih ostati bez njega.” 

Dobro, reći će neko rešen da odbrani roman, nije sve u stilu, za triler vezan s nekom strukom važnije je istraživanje, fabula, građenje likova, uverljivost.

E, tu smo.

Primer istraživanja:

„Dio tih pločica moram pretvoriti u novac, a da bih to učinio, moram ući u mutni svijet trgovanja zlatom, u kojem su pravila fleksibilna i prilagođavaju se u hodu, a svi sudionici izbjegavaju pogled u oči i izražavaju se u šiframa.” 

Autoru se mora priznati poštenje, jer sam u pogovoru kaže da je bio lenj da podrobnije istraži sistem o kojem je pisao, pa se mahom oslanjao na svoju maštu.

Nažalost, mašta ga nije baš poslužila, pa opisi likova odreda izlaze na to da snimatelj izgleda „kao pravi snimatelj — duga kosa vezana u rep, traperice, dva lanca oko vrata”, privatni detektiv ima trbuh i brkove „kao pravi privatni detektiv”, agenti FBI izgledaju „tako da bih, da sam ih sreo na ulici, rekao — gle, eno agenata FBI”, očinska ljubav izražava se brojem dodavanja lopticom za bejzbol u dvorištu dok majka pije ledeni čaj na terasi, a kada je sporedni junak sa sela, on ima kosačicu marke Džon Dir i „voli mokriti sa zadnjeg trijema”.

Grišam ne uspeva da ubedi ni u nepouzdanost prvog lica, jer suviše je očigledno da motivacija za postupke pripovedača dolazi isključivo od piščeve žarke želje da se nešto dogodi.

Završetak je neočekivan ponajpre zato što je čitalac još na početku prestao da očekuje išta sem da doživi poslednju stranicu, te roman „Iznuđivač” ostaje literarni ekvivalent fotografiji koja dolazi uz ram: neskriveno neistinit, bez dubine i vrednosti.