Književnost i sećanje na Holokaust / Bio sam samo broj, Roberto Rikardi

„Desilo se, znači može se desiti ponovo.”

— Primo Levi

Roberto Rikardi italijanski je pisac koji se ponudio kao spona između priče Jevrejina koji je preživeo holokaust i čitalaca koji moraju da znaju. Ovo je priča Alberta Seda, kojem tetovaža iz Aušvica nije poništila ličnost, koga je Roberto Rikardi upoznao i pomogao mu da progovori. Zato ovaj roman, premda potpisan Rikardijevim imenom, progovara prvim licem Alberta Seda. Povlačeći se na obode, u predgovor i pogovor, Rikardi dopušta ispovesti da obujmi onoga do koga dođe, a pripovedaču da stekne u čitaocu sagovornika.

Svako od 12 poglavlja ima moto iz nekog drugog (književnog) dela, koji ima da nas pripremi za sadržaj Albertove priče u tom delu knjige.

Priča u maniru Dikensovih počinje Albertovim rođenjem, a završava se „da bi se život nastavio”.

Alberto se najpre pita da li bi njegovi roditelji, da su mogli da predvide Aušvic, odabrali da imaju decu, ali kako priča odmiče, ta pitanja ostaju za njim.

„Ali to su riječi koje raznosi vjetar. Ništa od onog što smo preživjeli nije bilo zamislivo za osobe s razumom i srcem.” 

Jevreji u Rimu četrdesetih nisu imali mogućnost da steknu sredstva kojima bi platili nehapšenje (koje će se ispostaviti tek kao odlaganje hapšenja), pa prodaju tj. predaju svu imovinu. Konteksta radi, u Rimu je i tada boravio Papa.

Godinu 1943. pripovedač pamti kao trenutak kada je „prestao biti dijete i postao Jevrej”. Rasni zakoni ostavili su ga bez obrazovanja, sporta u kojem je bio uspešan, mogućnosti da zaradi novac. Sa četrnaest godina, kao fizički najsnažniji, postaje „glava porodice” koja radi u zamenu za hranu.

„Niko nije imao hrabrosti da mi da posao, zakoni su od solidarnosti napravili jedan veliki rizik.” 

Ta fizička snaga, neobično velika za njegove godine, spasila ga je gasne komore, koja je sledovala najmlađoj sestri i majci.

„Znam da nisam vlasnik svoje prošlosti. Ko uostalom može reći da jeste?” 

Alberto ne pripoveda redom, iako je priču započeo rođenjem. Odstupanje od dikensovskog prisutno je radi odlaganja saopštavanja traumatičnijih uspomena — prvo vidimo zagrljaj prijateljice na slobodi, pa tek nekoliko strana potom njegov udaljeni uzrok (način na koji gine jedna od njegovih sestara). Kompozicija je prirodna, digresije tj. iskoraci u budućnost, u sigurnost srećnog kraja, neophodne su da bi se narator osnažio da nastavi o stradanju. Med i žuč.

Interesantno je i benigno putovanje kroz vreme koje proživljavamo sa usputnim opaskama: Albertov otac je umro od infekcije posekotine pri brijanju, a „danas bi se to pobijedilo uz nekoliko antibiotika”. Alberto je preživeo holokaust, ali i sve ostale promene lica sveta od 1928. do prve decenije XXI veka iz koje se obraća čitaocu. Uzrok očeve smrti imenuje kao „bezazleno zlo”, suprotstavljajući ga tako zlu koje dolazi od čoveka — nacizmu i fašizmu.

„Ideje ostaju — one ne mogu nestati iz glave tako lako kao što se briše natpis s nekog zida.” 

Danas se eufemizmima ušuškanoj Evropi čini da se zlo tih razmera nikada ne može ponoviti, a oni koji pamte simptome prošlovekovnog polako napuštaju svet. Relativizacija je opasna. Ne, svastika nije drevni simbol spiritualnosti, nego skorašnji simbol uništenja. Ne, Levijatan nije društvo ljubitelja pasa. Ne, grafiti nisu samo grafiti. U starosti, Alberto Sed, sa tetovažom A-5491, boji se da gleda svoj omiljeni sport sa tribina. U čemu se navijači ovog veka, koji ističu kukaste krstove za vreme utakmica, razlikuju od onih koji su ga u detinjstvu sprečili da igra za svoj grad?

Kada bi ovo bila književna kritika, ne bi bila potpuna bez osvrtanja na problem povremene sladunjavosti stila. Ali ako na umu imamo ličnost i godine pripovedača, ne možemo ni zameriti Rikardiju nedostatak kritičkog preispisivanja, ili bar da se pri tome ne osetimo kao nezvana cepidlaka. Uvek je teško uređivati ličnu priču, ali gotovo uvek je potrebno. I sebe sada zatičem u disonanci — Matildi Veljković sam onomad slične afektacije oštro zamerila, a ovde osećam da me poštovanje prema činu pripovedanja sprečava da (pre)sudim (o) kvalitetu.

Roberto Rikardi je radi knjige prošao Albertovim tragom od rodnog doma u Rimu do logorske barake i nazad. Priču zatvara pismom pripovedaču, u kojem se odriče zapitanosti o razlozima zločina.

„Shvatanje je suviše blizu prihvatanja. Žao mi je, to je rijeka koju ne želim da prijeđem.” 

U pravu je. U pravu su i pisac i pripovedač i u uvodu citirani. Ne treba se pitati ni gde je bio Bog dok se holokaust događao. Ne pitati se gde je Bog dok se kuvaju n-ti balkanski ratovi, dok traje večiti sirijski.

Gde je čovek?