Ne odričem se (književnosti) / Lektira između dva Prajda

Dakle, šta da čitamo ako već nismo otišli na Prajd, i u očekivanju narednog? Pitanje je za mene veoma složeno, jer po mom skromnom mišljenju (sa kojim ne morate da se složite), Prajd će biti ono što treba da bude tek onog dana kad svi poželimo da izađemo na ulice i učestvujemo u povorci, ili bar radosno mašemo učesnicima sa trotoara. Suština besmisla svih „porodičnih šetnji” i pitanja poput „A što i mi normalni (?) ne napravimo paradu” u tome je što ti ljudi ne žele da shvate da Prajd i jeste njihova parada, naša parada, borba za pravo svih i svakog od nas da bude ono što hoće, nosi ono što hoće, voli koga hoće. I da se ne stidi sebe, svojih izbora u životu i svojih prijatelja — zato se i zove prajd.

Ako izuzmemo fundamentaliste, fanatike i fašiste, koji čine manjinu, kako objasniti zbunjenoj većini, bombardovanoj neistinama i predrasudama kroz tabloide i izjave pojedinih lica u mantijama, zašto je Prajd njihova parada i zašto jedne godine treba da izađu i sami?

Naravno, dobro je imati prijatelje koji su pripadnici LGBTQ+ zajednice (a svi ih imamo, čisto statistički gledano, samo što toga nismo ili ne želimo da budemo svesni). Ne postoje te inicijative i projekti koji mogu da zamene lični, ljudski kontakt, ali šta ako (ili dok) do njega ne dođe? Jedina alternativa jeste umetnost. Ako nisam gej, a nemam nijednog gej prijatelja koji mi veruje dovoljno da bi pokušao da sruši moje predrasude, najbolji način da razumem, da osetim empatiju, jeste da čitam.

U današnjoj hiperprodukciji knjiga, posebno ako čitate na više jezika, nije teško pronaći primere odgovarajuće tematike, ni u delima LGBTQ+ autora, niti u delima strejt autora koji su shvatili da im (istopolni) par sporednih likova donosi dodatne poene za osvešćenost. Ali, koliko nam to vredi ako nije dobro napisano? Složenost pitanja sa početka teksta postaje očiglednija.

Zato, na ovom spisku nema gej romana ni strejt romana — već odličnih, prelepih, uživaćeš-dok-ovo-čitaš romana. A ako, pored zagarantovanog uživanja, neka od ovih knjiga bar u nekome probudi malo razumevanja, malo topline, malo zanimanja za nekog ko je drugačiji od njega samog, to samo dokazuje ono što je rekao Dostojevski:

Lepota će spasiti svet.

Majkl Kaningem, Sati

Roman koji je 1999. godine osvojio Pulicerovu nagradu, a 2002. ekranizovan kao istoimeni film nominovan za devet Oskara, svoj naziv duguje Virdžiniji Vulf. Naime, u ranoj verziji, poznati roman Gospođa Dalovej nosio je upravo taj naslov — Sati, verovatno kao znak Virdžinijine fascinacije protokom vremena. No, to nije i jedino što je Kaningem preuzeo od gospođe Vulf: sam stil namerno evocira onaj iz Gospođe Dalovej, a pojedine scene u jednoj od tri priče smeštene u tri perioda, koje se majstorski prepliću, direktno preslikavaju događaje koje pratimo tokom jednog dana u životu gospođe Dalovej. Zato se ovaj roman može posmatrati kao vešto napisan omaž velikoj spisateljici, kao priča o prijateljstvu, kao priča o izborima koje donosimo i koji odzvanjaju u drugim životima.

Izdavač: IK Arhipelag, 2018.

Džejms Boldvin, Đovanijeva soba

Džejms Boldvin je bio borac za ljudska prava, prijatelj MLK-a i Malkolm X-a. Takođe, bio je crnac i gej muškarac u Americi u vreme kad je biti jedno od ta dva bilo dovoljno da vas progone i mrze (više o ovom genijalnom čoveku možete saznati ako pogledate dokumentarac I Am Not Your Negro). Bio i odličan pisac, ali to nije sprečilo izdavača da mu „iz najboljih namera” savetuje da spali rukopis knjige Đovanijeva soba, jer takve teme nisu bile omiljene davne 1956. godine. A o kojim temama je reč? O nalaženju i prihvatanju sopstvenog identiteta, o osećaju otuđenosti od društva, o opšteprihvaćenoj i uskoj definiciji muževnosti. Sve ovo, i više od toga, dotaknuto je u prisećanjima protagoniste Dejvida, tokom jedne jedine noći, noć pre nego što će njegov nekadašnji ljubavnik Đovani biti pogubljen zbog ubistva.

Izdavač: IK Ukronija, 2007.

Virdžinija Vulf, Orlando

Nemoguće je napisati preporuku za ovaj roman bolju od one koju je napisala Isidora Sekulić, nazvavši ga „odisejom duše„. Kada se pojavio, 1928. godine, izazvao je razočaranje kod obožavalaca modernizma u delu Virdžinije Vulf, budući potpuno različit od svega što je ranije napisala, previše razigran i fantastičan (Orlando se rodio kao muškarac, plemić na dvoru Elizabete I u 16. veku, da bi se posle jedne neobične noći probudio kao žena, koja nastavlja život ispunjen raznim avanturama tokom 300 godina). Međutim, kod šire publike je vrlo dobro primljen, i postao je najuspešniji njen roman do tada; njegova slava je ubrzo prešla granice Ujedinjenog Kraljevstva, pa ga je na španski jezik preveo Horhe Luis Borhes. Iako je pun naziv romana Orlando — jedna biografija, ovo je jednim delom ljubavno pismo posvećeno autorkinoj prijateljici i ljubavnici, Viti Sakvil-Vest, delom poigravanje sa žanrom biografije, a najviše Virdžinijino uživanje u izmaštanom svetu u kojem vreme, smrt i pol nemaju nikakvu moć.

Izdavač: IK Arete, 2017.

Andre Asiman, Zovi me svojim imenom

Još jedna odlična knjiga koja je pretvorena u skoro podjednako odličan film, oda mladalačkoj ljubavi i nesigurnosti, možda je najznačajnija po tome što uključuje sva čula i dočarava svaki dodir, miris, zvuk kojeg je svestan Elio, sedamnaestogodišnjak koji se zaljubljuje u starijeg, nonšalantnijeg Olivera. Oliver će otići posle 6 nedelja, i upravo ta konačnost daje posebnu draž njihovom upoznavanju i zbližavanju. Ako vam se svideo film, svakako pročitajte knjigu, jer ona prati i kasnije događaje u životima dvojice mladića, a u oktobru ove godine biće objavljen i nastavak njihove priče.

Izdavač: IK Štrik, 2018.

Žuli Maro, Plavo je najtoplija boja

Grafički roman spisateljice i umetnice Žuli Maro je pretvoren u film La Vie d’Adèle, ovenčan Zlatnom palmom. Do sada, nijedna izdavačka kuća nije smogla hrabrosti da se upusti u prevođenje i objavljivanje ovog divnog dela kod nas. Koliko god da je uspešan i hvaljen bio film, ostaje činjenica da autorka nije bila zadovoljna načinom na koji su neke teme prikazane na velikom platnu (konkretno, ljubavne scene između dveju junakinja), kao i da su mnoge bitne stvari nepotrebno izmenjene, počevši od imena (Klementina u romanu postaje Adel u filmu), pa sve do načina na koji se priča završava. Grafički roman treba pročitati kako zbog uživanja u likovnom umeću Žuli Maro, tako i zbog ličnije, toplije priče — ona je na ovom delu radila 5 godina.

Izdavač: (nije preveden na srpski; engleski prevod je objavio) Arsenal Pulp Press, 2013.

Piše: Stanislava Petrović

Beleška urednice:

Objavljivanjem ovog teksta potpisujem da se Prerazmišljavanje ne odriče svojih saradnika/ca i čitatelja/ki, ni prava da se za njihova ljudska prava bori na književnom — jedinom polju na kojem dela.

Pozivam vas da u komentarima pobrojite knjige koje bi se mogle naći na ovom spisku, ili podelite utiske o knjigama sa Stašinog. Da li je svakoj od navedenih knjiga mesto tu? Kojom biste je zamenili? Zašto? Biće još ovakvih izlistavanja preporuka, možda baš vaših iz komentara. 🙂

Učimo, da budemo bolji i vama.