Pročitala sam u septembru 2019

Deset septembarskih knjiga uglavnom su proizvod završnice pripremanja poslednjeg ispita iz književnosti (na osnovnim studijama, bar). One pročitane posle 12. septembra došle su mi posredstvom združenih snaga trijumfa i iscrpljenosti. Kako ovo pišem sredinom decembra (bekdejtovaću da popunim kalendar, ali sramota se mora obelodaniti), od utisaka o njima ostali su samo potpuno bistri, što će reći sažeti.

Pa, da počnem redom:

---

Tri komedije Jovana Sterije Popovića

„Pokondirena tikva”, „Tvrdica” i „Rodoljupci” dela su koja sam čitala po nekoliko puta, ko i svi nedovoljno lenji gimnazijalci koji zatim upišu studije književnosti. O „Tvrdici” nisam promenila mišljenje; svaki put me jednako zabavi, na gotovo istovetan način. „Pokondirena tikva” mi je uvek bila ‘nako, ali poslednje čitanje, verovatno zbog ličnog stanja u kojem me je zateklo, osvetlilo je odnos Evice i Vase tako da sam na Gudridsu napisala samo ‘goals’. „Rodoljupce” jesam dohvatila neposredno posle obnavljanja „Dva idola” Bogoboja Atanackovića, ali verujem da bi ovo ‘veselo pozorje’, gde reč ‘veselo’ ima sva značenja sem osnovnog, bilo još upečatljivije da sam imala vremena da ih čitam uporedo.

---

Roman bez romana

Reference na tadašnju književnu estradu jesu postale zabavnije, ali „kritika društva” se previše oslanja na mizoginiju da bi mi knjiga prijala kao pre 7 godina, pri prvom čitanju, kad nisam bila dovoljno senzibilisana (a kako bih i bila, kad sam najpre morala svesno da odučim sve što mi se sistemski uškolovalo o patrijarhatu i/u knjigama) da to zapazim. Plus, ja zaista, zaista ne podnosim rableovštine poput zadah-i-prdež humora koji se uzdiže kod klasika dok se na kursadžije izvija nobl-obrva.

---

Prvi, drugi, treći čovek: srpske legende

Mirjana Đurđević, autorka solidnog broja parodija na kriminalističke romane, od kojih većina jedva parodira ovo što živimo, spada u moje najdraže spisateljice. (Volim i njena ozbiljnija dela, znate, ona nagrađivana, ali srce mi (i brk, da ne lažem sad) zaigra kad na poleđini knjige vidim da je u njoj prljava inspektorka Hari.) Pre mnogo godina odlučila je da napiše ‘pravi’ krimić, ali on joj se, kako priznaje, oteo i postao parodija. Od tada njena junakinja Harijeta, čije se kršteno ime otkrije posvećenom čitaocu i jednom udvaraču u jednom od romana, balansira na međi zbilje i Beograda. Na konferenciji Book Talk 2019. godine, Đurđević je o svom stvaralačkom sistemu rekla:

Ja postavim likove, a oni se ponašaju.

Ovaj špijunsko-porodični roman, kroz prozore Harijetinog auta, predlaže jedno (ne)moguće razrešenje skrivanja ratnog zločinca Radovana Karadžića, koje uključuje i kinesku prodavnicu i Titove potomke. Smejaćete se dok ne shvatite ko je ko i šta ko želi, a onda ćete plakati od smeha, jer šta nam je drugo činiti. Postavljeni smo da se ponašamo.

---

Davorje Jovana Sterije Popovića

„Davorje” mi je donelo novu ljubav za Sterijinu poeziju, uprkos predgovoru zadrtog tradicionaliste i elitiste („sve vredne knjige treba preštampati starom azbukom, a ostale mogu da propadnu”), jer sijaju strogim ubeđenjem (kao i rečeni predgovor, uostalom, iako se sa njim ne slažem). Izdvojila sam neke stihove za predstavljanje u beleškama/smernicama za ispit, koje nameravam da objavim do proleća, ali ne može pasus o ljubavi za ovu zbirku proći bez odlomka iz pesme „Na smrt jednog zlikovca”. Nazovimo to bezazlenim vračanjem, ako mu baš moramo dodeliti naziv.

Zlikovca dela iz spomena ljudiNe može strti licemera trud,

I čak iz groba povest grešne budi

Strogi da prime po zasluzi sud.

---

Princeza u iščekivanju

Meg Kebot zgodno dođe kao graničnik između obaveznog i neobaveznog čitanja, a meni je „Princeza u iščekivanju” taman legla da dopunim korpu u akciji 3-za-200 u knjižari Most. Tog dana sam je slistila uz ručak i spakovala za jesenju razmenu knjiga, jer nekome će značiti mnogo više.

---

Uspavaj me

Lejla Slimani piše ukusno. Nezavisno od teme, ovaj roman neodoljivo poseća na „Poslasticu” Mjurijel Barberi, s tim što je „Poslastica” bolje uvezana. Jezik mi se dopada. Stil je dobar (nekad mislim da je to Bookin jedini kriterijum). Preporučujem je samo onima čiji užitak ne zavisi od fabule niti od dovršenosti likova.

---

Sidro

Razbijačka zbirka poezije Branislava Živanovića, gosta jedne onomadnje Novosadske razmene knjiga, zavređuje zaseban tekst, i dobiće ga. Pesme su umereno hermetične, potrebno je obrazovanje slično pesnikovom za raslojavanje stihova, što sam onomad napola zamerila Jelenkoviću, ali i dalje stoji da poezija ne mora biti narodska da bi valjala. Ponovljeno čitanje dalo je onaj osećaj koji imamo kada proveravamo da li je koštica kajsije ili žir dobar za sadnju – stihovi koji su izvukli ‘ocenu’ potonuli su i potvrdili se. U „Sidru” ima čas potmulog čas grubog aktivizma, razdraženo je i rastuženo i rezignirano, traži punu pažnju da bi uzvratilo magijom.

---

Olga i Filip, knjiški moljci

Poslednja septembarska knjiga je strip — i to kakav! Ne znam jesam li više uživala u igri crtežom ili rečima, ali znam da je preporučujem za poklon svim slovoljupcima koje želite da obradujete bez strogog pridržavanja praznične liste želja.

---

A vi — šta čitate ovih dana? Šta preporučujete?

Ima li na mom septembarskom spisku nečega o čemu imate sasvim suprotno mišljenje? Da li neku od ovih knjiga dodajete u plan za dogodine?