U Svilari sa Stefanom Janjićem

Događaji Misli povodom

Odmah ću vam reći – Ništa se nije desilo! I bilo je tako super!

Stefan Janjić jedan je od onih ljudi koje ne znate kako da predstavite (trebalo mi je nemalo sati da dođem do ove rečenice). Stoga sam rešila da, poput vežbe iz novinarstva u kojoj smo učestvovali na promociji, iz različitih perspektiva prikažem veče u kojem sam uživala. 

Roman Ništa se nije desilo svoj život je započeo kao nacrt kojim je Stefan konkurisao za NIN-ovu književnu stipendiju. Žiri u sastavu Filip David, Vladislav Bajac, Dragan Velikić, Vladislava Gordić Petković i Dragan Jovićević izdvojio je dva sinopsisa i oba nagradio stipendijom. To je nagrada na koju je Janjić najponosniji, ne zbog prilike da objavi svoju knjigu, već zbog priznanja kvaliteta od strane tako značajnih imena. Knjiga je objavljena u izdanju Matice srpske, a tiraž od 300 primeraka rasprodat je za dve nedelje i mahom je otišao u ruke Stefanove porodice, prijatelja, poznanika i nekoliko srećnika koji su za svoj primerak uspeli da se izbore (saznali smo da su neki nežni cvetići pribegli otimačini, čak!). To je za posledicu imalo nedovoljno širok i raznovrstan čitalački krug pa su pitanja koja je publika na promociji postavljala o efektu knjige na čitaoce ostala nedovoljno odgovorena. To će se uskoro promeniti pošto su prste umešali  oni koji su baš, baš, baš želeli da je sa drugima podele, pa će krug nastaviti da se širi. Najpre su se udružili u nastojenjima da joj udahnu novi život, a potom i u njenom predstavljanju publici koja se okupila u Svilari te večeri.

Katarina Kostić, nežni cvetić ranije pomenut, napisala je kritiku romana i na sva zvona objavila da se pojavila knjiga koja će vas pokvariti za sve druge. Jednom uhu podešenom da hvata fine frekvencije posebno je skrenula pažnju na strujanja iz Novog Sada i tako je knjiga svog drugog izdavača pronašla u Banjaluci. Boris Maksimović, urednik izdavačke kuće Imprimatur, za knjigu kaže da predstavlja sam vrh savremene srpske književnosti, a njemu je, zamislite, stigla na mejl! S obzirom na to da, kako kaže, naši ljudi više pišu nego što čitaju, ovakvi pronalasci su pravo blago za nekog ko je osnovao izdavačku kuću rešen da kvalitetnom štivu perspektivnih mladih autora raskrči put do čitalaca. 

Iznanađenje večeri, kako za publiku tako i za organizatore, bila je Nataša, Stefanova drugarica sa fakulteta, koja je, koristeći se pitanjima zabranjenim pravim novinarima, udahnula svežinu ovakvoj vrsti okupljanja i, iz ugla bliskog prijatelja i prve čitateljke, demistifikovala autora. Ovaj potez uneo je i notu humora u razgovor.

Stefan na prvi pogled deluje skromno i stidljivo, kao da mu je neprijatno zbog činjenice da mu sve dobro ide. Kada počne da govori, na površinu izbija samouverenost proistekla iz znanja, prikazana u najboljem maniru vaspitanja. Što bi se reklo – milina slušati.

Svilara je bila puna, a domaćini pravi, rešeni da ugode i prikažu plodove zajedničkog rada. Voditeljka programa dobila je volonterku, a volonterka direktan uvid u realizaciju događaja, i navijam da ovakvo sitcanje dragocenog iskustva postane praksa. 

Kada razgovor vode izuzetni mladi ljudi, među kojima vlada međusobno poštovanje i naklonost, on može da se razvija samo u jednom smeru, na opšti užitak okupljenih.

Roman je opisan kao vežba iz empatije. Smešten u ratni sukob nama blizak, jer autor je odlučio da sukob ne izmesti drugde već stoički podnese pogrešna tumačenja nošena neznanjem i predradusama, ipak nije roman o ratu i u njemu se zasta ništa nije desilo

Katarina kaže da roman ne nudi odgovore već alate koji će vam pomoći da postavljate pitanja. Boris kaže da je o ratu pisao i ko treba i ko ne treba, a Stefanu je pošlo za rukom da čačne u najosteljivije polje i ni o koga se ne ogreši. O knjizi su pisali oni koji su je pročitali, te se neću na njoj zadržavati. Ko želi da pročita (link)

Poput onih u romanu, svakodnevne primere fabrikovanih vesti (a čini se da samo takve postoje) kao urednik FakeNews Tragača, Stefan sa timom sposobnih mladih ljudi razotkriva i prezentuje javnosti. Ovaj portal preporučujem kao izbor za prelistavanje dnevne štampe jer vam pruža uvid u ono što se zaista desilo (ili nije). Jer efekat koji se želi postići tako prljavom kontaminacijom mozgova, na svu moju žalost, ne izostaje. 

Dezinformacija ostaje dezinformacija čak i kada se onome koji ju je stvorio doda „in memoriam“.

Nakon što se završio glavni deo događaja, izmešali smo se i usledila je kupovina i potpisivanje knjiga, upoznavanje, razmenjivanje utisaka i sticanje novih drugara. Bilo je tu i onih na specijalnom poslanju, trebalo je nabaviti neku knjigu nekog mladog novosadskog pisca, deca su insistirala, ali deca nisu računala na to da će morati da čekaju svoj red za čitanje. 

Kako to obično biva, grupa najupornijih druženje je nastavila u kafani, produbljujući razgovore i sležući obilje prijatnih utisaka koju je ova promocija donela. Sada možemo preći na glavno jelo – knjigu koju smo svi toliko čekali! Čitamo se!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *