otelo mi se 1

O tome kako nazvati stvari pravim imenom // Dnevnik dramaturškinje #1

dnevnik Dnevnik dramaturškinje Misli povodom

Stojim, a gde drugde nego u redu na šalteru SUP-a. Ne, nije sve u redu, samo ja. I još desetak bakica i dekica. Kako to već biva kad grupa (penzioneri + ja) nađe zajedničkog neprijatelja (šalterušu, SUP, državu ili koga već krivi za to što stoji sada i ovde, a ne negde drugde), situacija je — mi protiv njih, pa zato bolje da upoznaš svoje saborce.

— A šta ti, dušo, studiraš? 

— Dramaturgiju.

Na to ti moja grupa penzionera sinhrono uzdahne, zatreperi i zatrepće. Dekica sa naočarima kao dno tegle prvi izgovori ono što svi misle.

— Glumica!

Prekaljena godinama iskustva, spremna sam da se nosim s ovom situacijom.

— Ne, ne, ja pišem ono što glumica izgovara. Drame, filmove… (Zbunjeno ćutanje.) Radio-drame, serije… 

Razmenjuju zavereničke poglede. Baka sa bisernom ogrlicom jedina nema blama da pita.

— Kako to… pišeš serije?

– Pa tako. Zamislite neku scenu iz… Na primer, iz „Otpisanih”. 

Ne znam iz kog režnja mozga mi je to izletelo i sletelo na jezik, ali sad je gotovo, okice im se cakle…

— E, pa, sve to što glumci rade ili izgovaraju, to mora neko da napiše. To ja radim. 

Novi talas zaprepašćenja prodrma ovu i inače drhturavu grupu. Ništa mi ne veruju. Zato nastavljam.

— Ako recimo Tihi treba da podigne pištolj i zapuca, on će to uraditi jer tako piše u scenariju.

Ne razumem zašto moja publika i dalje ćuti, toliko sam ih zbunila da se svi trgnu kad se šalteruša prodere: „Sledeći”.

Dekica sa naočarima odmerava me od glave do pete i prilazi šalteru.

Savezništvu naše grupe (penzioneri + ja) došao je kraj, kada je Naočarko odlučio da me hladnokrvno preda neprijateljskim snagama (šalteruši, SUP-u ili državi).

Svi smo ga čuli kad se savio do otvora u staklu i hrapavo prošaptao:

— Vere mi, ova mala kaže da je pisala Otpisane!

Leave a Reply