O strahu od Džokera // Dnevnik dramaturškinje #2

Čitam vest o tome kako „narodne patrole” u Beogradu presreću migrante i zavode red. Trudim se da ne zamislim psihološki profil čoveka koji je dovoljno bahat i uveren u svoje pravo da preuzme takvu inicijativu i to ni manje ni više nego u ime „naših žena i devojaka”. I dok mi sluz te informacije izlazi iz ušiju i curi po tastaturi, prisećam se mnogo uspešnijeg „revolucionara” čija je priča, doduše fiktivna, rasturila blagajne. U pitanju je Džoker iz prošlogodišnjeg istoimenog filma. Zašto je na protestima širom sveta sve češća maska Džokera? Mnogi su u njemu prepoznali pobunjenika protiv države (pa i kapitalizma) i prisvajaju tu oznaku. Verujte dramaturškinji, velika je sreća što se znak Džokera (označitelj) ne poklapa sa (u filmu) označenim. 

Pokušala sam da se probijem kroz šumu kritika (čitaj: hvalospeva) ovom filmu i nisam pronašla nijednu koja ga zaista analitički posmatra. Ipak, činjenica da je, na primer, WGA (Writers Guild of America) potpuno izignorisala Džokera pri dodeli nagrada ne svedoči o njegovoj prevelikoj radikalnosti, kako bi “oštećni” zajedljivo primetili, već o tome da su scenaristi prozreli njegovu vešto zamaskiranu, a veoma opasnu poruku. U čemu je problem?

U širem smislu, problem je u tome što se u filmove mnogo više učitava nego što se zaista posmatraju izložene činjenice. Eksplicitno značenje filma (ono što vidimo da se dešava) nije podložno raspravi. Ono prosto jeste. A činjenice Džokera su vrlo jednostavne. 

Artur Flek (kasnije Džoker) nije životno ugrožen. On ima posao i stan. Ima i neku vrstu medicinske nege koja je sasvim neadekvatna, ali, nažalost, to nije tema ovog filma. Mogla bi da bude, ukoliko bi njegovi napori bili usmereni ka tome da se 1) izbori sa problemom psihičke bolesti i prisvoji sebi neko dostojanstvo u državi koja se o njemu ne brine (ili može i biti nesvestan tog problema koji ga načini nasilnikom; u svakom slučaju antagonistička sila bila bi američki medicinski sistem), 2) izbori za posao kojim će biti zadovoljan i od kog će pristojno živeti u sistemu koji ga izrabljuje, 3) izbori da otkrije mračnu tajnu iz prošlosti o svom ocu tajkunu koji je odbacio njega i majku. Svi elementi ova tri toka priče jesu postavljeni u filmu, ali nijedan nije odigran do kraja. 

Pravi problem Artura Fleka i jedini dosledno sproveden je sledeći: on ima veliku želju koja raste kao balon sve do pucanja. Artur želi da bude komičar. Ali ne bilo kakav komičar već slavan i voljen. Želja za validacijom od strane figure kojoj se divi i frustracija koju ova želja budi stvorila je u njemu poriv za pobunom. Protiv koga i zašto… Artur nije siguran, ali rulja na ulici zna. Naslovni lik ovog ruljomrzačkog filma postao je simbol masa pobunjenih protiv terora vlasti i kapitalističkog sistema (što je usputbudirečeno Džokeru zgrnulo više od milijarde dolara). To je skoro podjednako ironično kao naš „narodni patroler” iz današnjih vesti koji u ime devojaka i žena maltretira ljude, a ne zna da je upravo taj patrijarhalno-nacionalistički stav kriv za oko trista femicida u protekloj deceniji. 

Legitimizacija neostvarene želje kao izgovor za nasilje zajednička je obojici pomenutih „heroja”. Kapitalističko društvo rađa mnoge želje koje ne možemo da zadovoljimo. Džokerova velika popularnost leži u tome što je napravio ventil za tu akumuliranu frustraciju. Na trenutak smo u cipelama Artura Fleka uzeli pištolj i prigrabili ono što nam pripada.

Neke stvari čine se toliko samorazumljivim da ih ne treba izgovarati i tek u susretu sa ovakvim vestima (i filmovima) shvatim da je potrebno vikati ih na sav glas: ljudi, moramo da znamo da nam ne pripada pravo da ugrožavamo drugoga. Taj bahati diskurs kod nas širi se sa govornica, iz skupštine, sa televizora…  Upravo on pumpa samopouzdanje svim nasilnicima koji će u ime nekog ideala, a zapravo iz neprevaziđene frustracije, odlučiti da uzmu pištolj, ili kako oni to zovu — pravdu, u ruke.

Birajte svoje heroje.