Pioniri maleni, mi smo morska trava / čitanje dužim putem

Ne mora da bude novo da bi bilo dobro, ali gladna novog volela bih da je novije.

(Da li se poetika spiska obnavlja ili nikada nije zamrla? Da li to i( )šta govori o društvu ili mi žudnja za razlogom utehom logikom zaklanja plave zavese? Bemliga. Imam još pitanja i ne plačem ja, vi plačete ulicama i jedanaesticama i grabite ka peškirima državama i suncobranima zastavama, dužim putem, preko prekarne zime i proleća, na more.)

 

Tvoja mama je radila u fabrici. Smrdelo je na olovo i papir i svake sekunde čuli su se tupi, jednolični udarci. Tvoja mama je radila u fabrici u kojoj se svakog dana pravila istina. Muškarci i žene sedeli su načičkani jedni do drugih i na svojim mašinama proizvodili istinu s vremena na vreme uvlačeći novu šlajfnu u traku ili udarajući jezičak da pređu u novi red. Pauzu bi pravili samo dok čekaju da im stigne nova istina. Naprezali su celo svoje lice, a kažiprstima udarali jako da bi se istina videla što bolje.

 

Teško je izgubiti more nekoliko puta.

 

Lit kao koren reči literatura i reči otpadak.

 

I ti si se slegla, a onda te je nešto diglo i izbacilo.

 

Neophodno nam je još priča o srećnim detinjstvima, ili bar o sreći u detinjstvu, njenim fragmentima.

 

Sredila si svoj život kao da će svakoga časa doći gosti, a ti ćeš im ponosno otvoriti vrata širom i reći: „Vidite kako ja živim!” Sutra ideš na pregled, a prekosutra na groblje.

 

Svi naši očevi su glumci. Svakoga dana se pretvaraju da im je dobro, da ih ništa ne boli, da je sve u redu.

 

U pasošu si imala krvave otiske prstiju koje su ti prilepili i nisu ti dali preko.

 

Pomirila si se s tim da u ovom životu nećeš pronaći veliku ljubav, ni zaraditi velike pare, da nećeš napisati veliku priču. Kakvu priču uopšte hoćeš? Nisi dosledna, nisi disciplinovana, previše si neposlušna da bi napisala išta povezano. Krhotine, fragmenti, to je sve što izlazi iz tebe. Ne umeš da pokupiš i uvežeš. Dijaloge pišeš kao da nikad nisi razgovarala sa ljudskim bićem.

 

Svi hoće stvarne činjenice, ali da budu neobične.

 

Kao puževi nosite svoje kuće na leđima, iz školjki viču očevi i majke.

 

Učila si jezik koji se više ne sme tako imenovati, napušteni jezik, pa šta je onda sigurno na ovom svetu kad jezik detinjstva iščezava, pitaš se. Taj ti jezik fali kao izgubljeni deo tebe, jezik crtaća, kvizova i slikovnica. Fali ti kao more.

 

Još uvek se ne pitaš kada je sve prestalo biti prirodno i lako. Jedino čega se plašiš je šarlah i oštra reč inženjer (kao vrh šestara), naredbe odruči i predruči i šta će biti ako ne vratiš knjigu u biblioteku na vreme.

 

Ako ti je život skladniji od snova, tad ne možeš dobro pisati.

 

Nemarno je biti pisac sa slušalicama u ušima, baš kao što je nemarno prelaziti preko pruge slušajući muziku kada je maglovit dan.

 

Želiš da pišeš bez razmišljanja kao što se krv prospe po ulicama zbog ideje o slobodi.

 

Sedi da radiš. Preci bi se smejali mogućnosti istovremenog sedenja i rada.

 

„Hoćeš pustiti mamu malo da se odmori?” reklo je u istom trenutku na hiljade majki u hiljadama stanova i diglo umorne noge u najlon čarapama na kauč.

 

Rukopisi ne gore, oni samo idu u Recycle Bin.

 

Život se sastoji od trenutaka čija lepota ne mora nužno voditi ka trajnoj sreći, otkriću nekakve poente i produženju ka dubljem smislu, već samo momentalnom uživanju, pukom ispunjenju želje, zadovoljenju strasti ili slučajnoj prijatnosti. Ritam, kontinuum, arabesku života ne razumeš, samo trenutke.

 

Nečija te mama poslala u prodavnicu po hleb (od svakog prema sposobnostima), gledala te s terase i mahala, a ti si, dok si dolazila nazad, štrpkala malo po malo još toplu sredinu (svakome prema potrebama) i na kraju se vratila s izbušenim hlebom, korom u obliku vekne.

 

Uveče mu pokazuje svoj grad, ne znamenitosti.

Ovo, ovo.

 

Ima jedan trenutak u redu ispred ženskog WC-a kada nisi sigurna da li nekoga uopšte ima unutra, a sumnjaš u moć zapažanja drugih žena. — tomovi bi se o tom trenutku mogli pisati, egzistencijalni, feministički, lirski i anti-

 

Jedino oko čega ste se u životu slagale je da je pelinkovac baš dobro piće i da s decom treba mnogo i strpljivo razgovarati.

 

„Ništa ne brinite, sve ćemo im to srušiti jednog dana.”

 

Peškiri države, suncobrani zastave. Usitnjavaš se do zrna peska, rasplinjavaš se do jezika turista koji se mešaju pod istom vodom.

 

Kad počneš da prolaziš sve češće kroz tunele, preko krša, vijugavim opasnim putevima uz samu ivicu smrti — znaj da je more blizu.

 

Ljudi umiru dok ti bežiš u grad. Ljudi umiru sami dok se ti osamljuješ. Ljudi umiru dok ti čitaš i pišeš. Ljudi padaju kao muve kraj tebe.

Knjiga, ukratko, valja i s kratkim i sa dugim akcentom.