12 najknjiga 2020. godine

Nakon stogodišnje pauze, evo i mene na sopstvenoj blogerskoj stolici. Hvala, pre svega, saradnicama i saradnicima koji su je grejali dok sam se ja bavila administrativnom stranom književnosti. Hvala i vama koji ovo čitate, i čestitam — pobedili ste algoritme društvenih mreža i nekako nabasali na Prerazmišljavanje.

Znate koliko volim ove spiskove najboljih knjiga, iako su spiskovi najgorih zapaljiviji i generalno čitaniji. (O tome drugom prilikom.)

Odbijam da vas i sebe zamaram fraziranjem na temu vanknjiške 2020. godine. Po receptu najpopularnijih odsvetazaštićenih jutjubera, držaću se onoga zbog čega ste moj tekst otvorili.

Tako.

Dakle,

Izbor za 12 najknjiga bio je najteži do sada. I ne bio, u godini koja me je upoznala s Margerit Jursenar, Aminatom Fornom i Milenkom Bodirogićem, pored još dvocifreno veličanstvenih dela drugih autora. Ali zaustavila sam se na svom standard(izova)nom broju za spisak ove sorte.

Jedva.

Otkako sam kupila labuda

Tanja Stupar Trifunović napisala je sveljubavni roman, koji je, kad nije pesma, melodija sama. Vole ljudi da kažu kako je on ‘svojevrsno ljubavno pismo književnosti’, ali to je pretenciozan i neprecizan opis. Možete voleti ovaj roman i ako ne volite knjige na način na koji ih vole junakinje. Dostupan je svakome, premda taj svako treba biti spreman na liričnost, i tektek spremniji na potpuno rastakanje kad mu rečenica uzvrati pogled. Rekoh li već da je „Otkako sam kupila labuda” (ne samo) moja knjiga godine?

Pioniri maleni, mi smo morska trava

„Sredila si svoj život kao da će svakoga časa doći gosti, a ti ćeš im ponosno otvoriti vrata širom i reći: ‘Vidite kako ja živim!’ Sutra ideš na pregled, a prekosutra na groblje.”

Andrea Popov Miletić u prvom romanu valja i sa kratkim i dugim akcentom. Jedva vas dodirujući, vodi vas za ruku ulicama i jedanaesticama, zajedno grabite ka peškirima državama i suncobranima zastavama, dužim putem, preko prekarne zime i proleća, na more.

Mulat albino komarac

Stevo Grabovac potvrđuje nekoliko mojih pretpostavki, što ličnih, što od pametnijih prihvaćenih.

Izdavačka kuća Imprimatur zaista zna poso.
Pošten ratni roman mora biti antiratni.
„Sve je već ispričano” mogu potpisati samo lenji slušaoci.

Roman „Mulat albino komarac” čita se u jednom dahu jer svaka stranica podseća da jedan dah imamo.

Sa moga prozora, odličan je moj život

Ivančica Đerić peva „neovisno o svakoj bojazni”, „kao da podiže zastavu”, „kao mnogo otvorenih vrata”, i ja je svakom ćelijom svojom čujem.

Po šumama i gorama

Roman čiji naslov peva zahteva naročit ritam disanja za potpuno razumevanje, za čitanje s uživanjem. Početak je naporan iako su misli lepe i valjano sročene; tik pred odustajanje videla sam da je namerno — svaki početak planinarenja je takav, dok se ne usaglase um, noge i tlo. Ovakav odnos svih čitalaca (svih s kojima sam razgovarala o knjizi) prema prvim i poslednjim stranama zaokružen je jednom od završnih rečenica:

„Tek sad taj hod pokazao je puni smisao, bio je monoton, ali pouzdan i mnogo manje je umarao.”

Čitaće se Milenko Bodirogić.

Frankenštajn

U razvoju čudovišta (koje je karikatura Viktora samog) Meri Šeli prikazuje ubrzani razvoj ljudske rase od nastanka do vremena pisanja. Ja : priroda; ja : društvo; ja : ja.

„Ko sam ja? Šta sam ja? Odakle sam došao? Kakva je moja budućnost? Stalno sam ponavljao ova pitanja, ali nisam bio u stanju da nađem odgovor na njih.” (čudovište)
„Nijedno stvorenje nije nikad bilo nesrećno kao ja; tako užasan događaj jedinstven je u ljudskoj istoriji.” (Viktor Meni Je Najteže Frankenštajn)

Prezabavno mi je kad Volton, pripovedač, progovori samouverenim glasom Meri Šeli, npr. da je Viktorova priča „najčudnija priča koju je ikad mašta stvorila”.

Between the Acts

“He put down the paper, and they all looked at the sky to see whether the sky obeyed the meteorologist. Certainly the weather was variable. It was green in the garden one moment; grey the next. Here came the sun – an illimitable rapture of joy, embracing every flower, every leaf. Then in compassion it withdrew, covering its face, as if it forebore to look on human suffering.”

Što bi rekla Gina Linetti, the English language cannot fully capture the depth and complexity of my thoughts nakon čitanja Virdžinije Vulf.

Kap veselja

„Važno je još upamtiti da dobro i zlo ne dolaze uvijek u oblicima kakve očekujemo. Također, lijepo je znati da postoje ljudi koji rastjeruju tamu oko sebe”, kaže Selvedin Avdić na početku romana kojim se ubrojio među te ljude. Imala sam jedvapojmljivu čast da ga ugostim u programu „Oko(m) knjige” tokom karantina, i to mi je ostala jedna od omiljenih epizoda.

A ovaj roman, da sudbinom nije stao pored „Otkako sam kupila labuda”, bio bi najviši književni soliter svoje godine.

Happiness

Aminata Forna bila je gošća jednog od mojih Bookstana, kada je o ovom njenom romanu pisala Larisa Mahmić (prikaz ste mogli pročitati na starom Prerazmišljavanju). Međutim, knjiga je do mene stigla tek u okviru neke akcije na aplikaciji Audible, koju sam počela da koristim kako bih istovremeno mogla da se bavim čitanjem i knjigorezom. (O knjigorezu se informišite na instagramu.)

„Sreća” je roman o sreći, sasvim prosto, kao što su, na primer, „Hadrijanovi memoari” — Hadrijanovi memoari. Sreću je teško urečeničiti tako da se ne sklizne u nekakav pseudoditiramb, ne može se rečima konzervirati. Da bi se o sreći pisalo valjano, mora se zapravo pisati o svemu oko nje, a da se ona sama probudi u čitaocu. Forna je uspela.

Glinene noge

Godinama već živim u zabludi da je Teri Pračet moja omiljena razbibriga. I uvek uzmem da ga čitam kad mi je potreban graničnik između ‘težih’ knjiga. I uvek se tek s pola nosa u knjizi rasvestim i setim da je i on težak, nekad najteži od svih. Ovaj roman o gradskoj straži jeste priča o identitetu, što nas identitetski prošarane ume ozbiljno da pogodi. Da se ne bih raspekmežavala u pisanom obliku, izvolite na buktjub video u kojem pričam baš o „Glinenim nogama”.

S puta po Istočnoj Evropi

Gabrijel Garsija Markes piše baš onako kako volim, a u ovoj vremenskoprostorno uređenoj zbirci prisećanja uručio mi je izrazito političnu poslasticu, razgladnevši me ponovo za putopisima i publicistikom uopšte. Svi gestovi, poluosmejci, namigivanja čitaočevoj upućenosti u svetska politička zbivanja, koji u njegovim strožeknjiževnim tekstovima popunjavaju prostor između redova, ovde su dati na dlanu, što — začudo — ne umanjuje užitak u čitanju.

Hadrijanovi memoari

Za Margerit Jursenar počela sam ozbiljnije da se zanimam nakon pročitane prve knjige s ovog spiska. Najpre sam, razume se, pročitala „Vatre”, ali tek mi je ovaj roman dvaput napisan pokazao da sam srela novu omiljenu spisateljicu, ili, možda pre, novi omiljeni spisateljski tandem, jer ova Tolstojeva poklonica imala je sopstvenu Sofiju — Grejs Frik. Roman o cezaru Hadrijanu opčinjava stilskom pravilnošću, nepokolebljivošću čak. I kada se priseća delirijuma, Hadrijan zna koje će reči upotrebiti i šta će te reči učiniti osobi na drugoj strani komunikacije. Miran je poput istorije kosmosa naspram istorije čoveka.