moja mama zna pta se dešava u gradovima

Moja mama zna šta se dešava u gradovima

beleške sa margine gost autor Misli povodom

Pojava Radmile Petrović je gotovo incident na ovdašnjoj pesničkoj sceni, u svakom slučaju i van svake sumnje – izvanredan događaj. Kako drugačije objasniti, za jednu poetsku zbirku više nego neuobičajeno, dostizanje tiraža od blizu pet hiljada primeraka, što sa sobom povlači još značajnije buđenje interesovanja čak i onih ljubitelja književnosti koji znatno više naginju proznoj formi? Vreme ispred nas sasvim sigurno će se dodatno pozabaviti fenomenom nesvakidašnjeg uspeha knjige „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“ (Enklava, 2020). Taj zadatak unapred prijatno težim čini jasna svest da pred nama nije tzv. „one hit wonder“. Lirski subjekt Radmile Petrović takođe predstavlja svojevrstan „izrod“: žensko dete na selu razbija sve moguće stereotipe, podjednako prkoseći očekivanjima u gradskoj sredini, baš kao što mlada autorka završava ekonomiju umesto neke očekivane humanističke nauke, ostavljajući svoj dar da se razvija neopterećen okoštalim knjiškim uticajima, progovarajući autentično, nenamešteno, suptilno – a oštro. Biće da se zbog toga u tolikoj meri dotakla čitalaca, na širem planu zaista vraćajući veru u nebanalizovanu pristupačnost poezije. I zato, ako ništa drugo, njena (inače treća po redu) zbirka predstavlja tako veliki uspeh i važnu pojavu; razloga, naravno, ima još i u nastavku sledi pokušaj obrazlaganja nekih od njih.

Nerado posežući za tuđim zaključcima, naprosto ne mogu da pronađem bolju definiciju od one koju je izrekao urednik izdanja, Zvonko Karanović: kako je, naime, Radmilina knjiga oblik savremenog Bildungsromana u stihovima. Zaista, kroz veoma pažljivo, pedantno, logički i stilski precizno načinjen redosled pesama, niže se narativ o razvoju, odrastanju, otkrivanju istine jednog krajnje introspektivnog pesničkog „ja“. Prilikom tog traganja, u koje nas sve neštedimice uključuje, lirskom subjektu polazi za rukom da poveže ruralno sa urbanim, nekadašnje sa budućim, muško i žensko, slabost i snagu. Ne favorizujući ni jednu ni drugu krajnost, sa podjednakim otklonom, od oboje uzima potrebno da bi se iz svega ojačalo i zaokružilo sopstveno biće. I kada razobličava surovi parijarhat o kome, naravno, svi makar ponešto znaju – ali, pasivno zaverenički ćute; i kada ispoljava nespokoj jer ni bekstvo nije dovelo do naziranja kraja puta, već otvara sve sama nova pitanja; pa čak ni kada prkosi kalupima i stegama u koje bilo koja od strana teži da je zarobi, poezija zadržava ambivalentno blag i oštar, nežno bolećiv i beskompromisan stav. Pesnikinjin sveden, ali smislom i promišljenošću prepunjen, naizgled ležeran, poslovično jednostavan stil kome se ipak vraćate i po nekoliko puta, celokupnoj ideji donosi ono najvrednije: istovremenu komunikativnost i težinu pokrenutih predmeta razmatranja. Prelazi, iznenađujući preokreti tona, zapažanja, samospoznaje i emocije koji prate izlaganje, otkrivaju istinski kvalitet i snagu veštine stihovanja.

Važno je skrenuti pažnju na, rekla bih, potpuno pogrešno izjednačavanje lirskog subjekta zbirke sa privatnom ličnošću autorke: mada imenjakinje, one NISU ista osoba! Sa razočaranošću moram da primetim kako nije mali broj onih koji su pesme čitali, doživljavali, čak i ocenjivali bez svesti o distanci, identifikujući pesnikinju sa njenom junakinjom. U istoriji književnosti poodavno prevaziđen i odbačen postupak, poznat kao „biografska kritika“, može imati svojih prednosti, ukoliko je određenom broju čitalaca tako lakše da osete, prisnije dožive i prigrle delo. Na duže staze, ipak, šteti samom vrednovanju njegovog umetničkog značaja, budući da se fokusira na pogrešnu stranu.

Lirski glas Radmile Petrović je i nežan i buntovan: imajmo u vidu da šmeker-devojka, to kentaursko biće, od početka do kraja zadržava oba svojstva. Bilo bi nepravedno u ovoj poeziji videti isključivo razračunavanje sa surovošću tradicije, iako je njen ogroman i nezaobilazan deo upravo davanje glasa svim, često svojevoljno, ćutljivo trpeljivim prethodnicama. Progovarajući „iznutra“, postižući empatijsku androginost, pesnički subjekat pri analiziranju vlastite pozicije dočarava perspektive pripadnika čitave zajednice: od baba i majki sa mirisom surutke na prstima, manje voljenim od štalske mačke; ili prekog dede alkoholičara i komšije koji se drži nasleđenih „načela“; pa sve do gradskih ljubavnika sa sopstvenim privlačnostima ili manama. Putovanje koje se preduzima lično je, emotivno, a perorez u džepu i žice u brushalteru samo prvi, najupadljiviji sloj samoodbrane.

Još u nečemu se sastoji Radmilino novatorstvo, pored činjenice da smo prvi put nakon idiličnih predstava o selu iz pesama Dobrice Erića dobili, ne manje poetične, ali po prepoznavanju stvarnosti daleko nemilosrdnije uvide. Radi se o transparentnosti i, da, pravoj pristupačnosti koju je izvojevala za sve „nedovoljno ženstvene“, „uvek ortakinje“ (onima koje simpatišu), „zamalo sin“ devojčice, one što su na svojoj koži osetile pritisak i shvatile koliki je značaj borbe da se ličnošću nadjača unapred pripremljen, utešni okvir.

Druga stvar, koja takođe nemerljivo doprinosi rečenom: Radmila je vickasta, njena poezija sadrži nenapadan, inteligentan humor zahvaljujući kome su pojedini stihovi uveliko postali urbane poslovice (kao „Nije ljubav Lidl da dođe sa zapada“ ili naslov „Srpkinja sam, al’ mi Kosovo nije u srcu, nego ti“).

jednom je neka žena
zalutala u naše selo
pitala me
dečko, gde ovde može da se okrene auto.

posle ju je tata izvlačio
traktorom iz jaruge
kaže šta ti bi da je tamo pošalješ

Pa, ipak, čak ni tada se ne radi o pukoj komici: njen prizvuk je uvek tužniji, nekad sarkastičan, nikad jednodimenzionalan: znam, mama, / dali ste sve od sebe / ali sa mnom je krenulo / kao kad se telila Šarulja / – naopako . Autorka je pronikla u tajnu snage reči, pa se njihovom dvosmislenošću služi na izrazito prirodan, naizgled svakog napora lišen način.

poput zvuka vode
sekundu pre ključanja
tako čujem bujanje naših biljaka
neke su reči toliko nežne
da ih čuvamo u plastenicima

Nova junakinja lirike koju donosi mlada pesnikinja prilično dobro je nagoveštena ilustracijom sa korica: silueta isijava prkos karijatide, duge kose i ogoljenog tela (ženstvenost), ali vretenastih mišića koji su izraženi i napeti, sa cokulama na nogama (maskulinost); čvrsto stojeći na zemlji (čest je motiv tla i trave) u isto vreme uzdignutom glavom stremi ka svodu. Nije obeskorenjena, ali ni zavedena novim. Suptilno je posredovana kritika i sela i grada, a važno i vredno samo ono između: ličnost koja pronalazi sebe prihvatajući i(li) odbacujući ono što mora, gde god i sa kim god dalje hodala kroz život.

posle kad sam shvatila
kako uvek plačeš
zato što si devojčica
rešila sam da postanem ona
što u crvenim klompama
skuplja puževe posle kiše

Zbirci poseban ukras daju brojne minijature, poput zapažanja o topljenju prvih pahulja na krovu hotela „Moskva“ ili glečera na severu, zagrljaju u koji „i buržuji kreću praznih ruku“, te čitave male ode Požeškoj ulici. Za svakoga se može naći ponešto, od gradskih prizora ( tramvaji / zbog kojih soliteri vibriraju / dok mesec blica po šinama ) i prostosrdačnih, nekonvencionalnih izraza ljubavi ( svi moji školski sastavi bili su o tebi / dođi i zagrli me tako da ponovo imam / devet godina), do razgovornih, autoironičnih konstatacija ( ja čitav život znam / samo za školu / a ništa me nije naučila). U pozadini svega su socijalne (štrajk malinara, krah njujorške berze) i vremenski bliske istorijske teme (NATO bomardovanje, kosovsko pitanje), ali bez ijednog trenutka u kome bi dobile vodeće mesto. Za autorku, mnogo je važnije ono što se odigrava na planu primordijalnog, arhaično-atavistički sloj iz koga izviru tobožnji nasledni gresi (i mogućnost njihove naplate) delija-devojaka i muškaraca-dama. Iz šume folklornih simbola, detalja, obrazaca govora, razmišljanja i delanja, pesnikinja je probrala, prečistila, aktuelizovala, pa iznova protumačila one najvažnije.

trebalo bi zauzeti sopstvenu dušu
kao parče zemlje, navodnjavati je bistrinom
zasaditi zimzelenim biljkama
opleviti potrebu da te bilo ko razume

trebalo bi, definitivno, posaditi nešto
trebalo bi srce dati đuture nekome
ko ne meša ljubav i akcionarsko društvo
(„Je l’ tuga sa sela?“)

Da se ne lažemo, neće svi razumeti, odnosno, prihvatiti Radmilinu poeziju. Jednima može (i to pojedine ocene ili reakcije nedvosmisleno pokazuju) delovati dramatično, preterujuće. Druge će upravo istinitost ispevanog toliko „žacnuti“ da se, iz straha ili inata, neće usuditi na priznanje da je sve upravo tako (ne morate sami biti sa sela – dovoljno je provesti dobar deo detinjstva ili školske raspuste u toj sredini, pa da bez problema stavite potpis, sa sve udarenim pečatom). Ne mari, u tome se takođe krije potvrda kako je pogođeno pravo u metu.

moja mama nema sina
nema overenu zdravstvenu knjižicu
njeno srce nije od čelika.

surutka joj teče pod prstima
samoća se razlistava u stabljike kupusa

i samo je motka ostavlja bez daha.

Posebno bih skrenula pažnju na pesme „Prokletstvo šume”, „Nigde utehe“, „Igračke ste kupovali za sina“, „Cvetin sin se nije ženio“, „Šuma, plug, jagorčevina“, kao i odličan mitopoetski uvod u kome proročica, najavivši njenim roditeljima rođenje muškog deteta, junakinji spasava život, ali je i obeležava za budućnost. Usled veštine baratanja rečima i apsolutno razoružavajućih jezičkih manevara, autorki polazi za rukom da čak i kod naj(pred)ubeđenijih čitalaca, isprva privučenih neobičnošću nove pojave pesničke heroine koja se lagodnije nego na štiklama oseća za volanom traktora, provuče i prihvaćenim učini ideje o ženskoj emancipaciji ili fluidnosti polova.

sama sam, tata, jer ja sam ljutić-devojka
melem, ako me prisloniš na kožu
a kad me držiš predugo, otvaram rane

Poslednjih godina je sve prisutnije zaista mnogo sjajnih, beskrajno nadarenih ženskih književnih glasova i svaki je jedinstven, različit. Radmilin primer učiniće ih još transparentnijim. Postižući gotovo nemoguće, da poezija bude (uslovno rečeno) „ponovo u modi“, izvela je nešto još značajnije: konzumentima svakog popularnog štiva bez obzira na njegov (be)smisao, podvalila istinski kvalitetne stihove. Što, složićemo se, njenu pobedu štiti od zamki populizma i čini još spektakularnijom.



Autorka teksta: Isidora Đolović

Naslovna fotografija preuzeta je s bloga Petrov svet. Pročitajte i njegov prikaz, kad ste već tamo. 🙂

A i naš redovni kritičar poezije Nikola Jelinčić pisao je o ovoj zbirci. Njegov tekst čitajte ovde.

Leave a Reply